Jagoš Marković: Pozorište je moj hram, bezbedan od svih nedaća sveta

Pozorišni reditelj u intimnoj abecedi otkriva zbog čega je sve lepo rođeno u Italiji, kako je Ljuba Tadić jednako autoritativno govorio i ćutao i zašto bi, ako treba, pristao da čisti hodnike Narodnog pozorišta

a Agaton Arsić, glavni lik u Nušićevoj “Ožalošćenoj porodici”. Svi imamo bar male elemente njega u sebi, kvaran toliko da je bolestan, a vitalan toliko da je večan. Taman ko mi. Atelje 212 - bio je epicentar duha i duhovitosti, slobode i otpora, a sada je postao nešto drugo. Vremena se menjaju, mi se menjamo, najbolji viski u bifeu kod Novice i Dobrice. E, mladosti. Celo bombardovanje sam proveo tamo, posle svake premijere tamo, i kad si tužan tamo, i kad se razvodiš tamo, i kad ne znaš šta ćeš i kako ćeš tamo, a tamo Muci, Gaga, Pera Kralj, Tirke, dođe i Aca Popović i sve se tajne tamo tada rečene sačuvaše. Kako? Bilo drugarstva, bilo viteštva. I kad si najpijaniji, alkohol ti samo pojača ono što jesi. Ko je vitez, vitez je. Oni su bili.

b Borjana Prodanović. Moja profesorka režije. Uz Tozu Rapajića, svemu me je naučila.

c Cvetić Đurđija. Glumičetina, prijatelj. Ništa bez nje nije isto.

č Čehov. U vreme puberteta, kad sam mislio da me niko ne voli i slične gluposti, bio mi je uteha, najbliži, podrška, samo da duša ne boli.

ć Ćirilov Jovan. Dugujemo mu, nedovoljno ga pamtimo i pominjemo. Bio je veliki teatarski čovek. Manji bi bio mrak da je on tu sad. Bio je gospodin, a mi daroviti, mladi, bahati, nadobudni. Bili smo i džukele, a on je poštovao naš dar, video je ispred i nije zapinjao o nevažno i o lično. Ćatovića mlini, najmilija kafana na svetu i sigurno najlepša.

d Dubrovnik, moj grad za sva vremena. Dugalić Nebojša, i s njim se sretoh sad na “Ožalošćenoj”, posle 27 godina čekanja. Vredelo je, zbog ogromnog dara i mašte i duha. Glumčina. Svi ljudi od dara i umetnosti, a decu hrane u ovom vremenu, junaci su, verujte. A što više dece, veći si junak.

dž Džabe. To ne postoji. To je varka.

đ Đurđija Cvetić, eno pod c.

e Egon Savin, maestro ovoliko godina. Ejdus Predrag, car nepobedivi. Ogroman glumac, retka pozorišna ličnost, čovek prikopčan na lepotu i na teatar, pobeđuje smrt kad poželi. Vanja, kći mu, monahinja glume, posvećenica umetnosti.

f Fakulteti za glumu. Previše ih je. Tužan sam jer navijam za te mlade ljude koji idu iz velike ljubavi u glumu. Mnogima će ljubav biti neuzvraćena. Ferari Rahela, genijalna glumica, nadrealna, irealna. Metafizička.

g Gorčin Stojanović. Znamo se četrdeset godina, iz osnovne škole, prošli smo zajedno FDU, mladost i režije. Govor scenski. Bez Ljiljane Mrkić Popović moje bi predstave bile mutave.

h “Hasanaginica” velikog Ljubomira Simovića. Igramo je u Narodnom pozorištu već 16 godina. Promenili se neki glumci, od starosti se raspali kostimi i dekor, ali katarza kod publike je uvek tu. I u Tivtu ćemo isto dugo kao u Beogradu. Hvala. Nema sreće bez zahvalnosti.

i Italija. Majka opere, slikarstva, renesanse, Leonarda, Botičelija, Verdija, Pučinija, Pirandela, dobre hrane, muzike. Nekad pomislim da je sve što je lepota i radost življenja došlo odande. Ana Manjani, glumica nad glumicama, Monika Beluči, Đina Lolobriđida. Ima li lepotice koja nije italijanska? Vitorio de Sika, Federiko Felini, Bernardo Bertoluči.

j Jugoslovensko dramsko pozorište, naš hram, moja kuća. Velike vrednosti se tamo čuvaju. Tamo se uvek osećam kao gospodin reditelj, tog odnosa prema reditelju malo gde ima. Jagoš, ime koje sam dobio po mom dedi, jadnom, proganom, fašisti su ga internirali u logor, a komunisti mu nisu dali da se vrati. I kad se pred smrt vratio, opet su ga proterali, bez suđenja.

k Kotor. Boka Kotorska. Moja intima duboka. Metafizičke planine koje gledam iz mora. Zaljubljen sam u nju, i veći umovi su bili. Da dole živim, ne bih radio ništa, ne bih čitao knjige, ne bih bio reditelj, samo bih tu lepotu gledao i upijao. Kraljevsko pozorište Dramaten Stokholm, kraljica Kristina. Bilo je divno, teatar nema drugi jezik osim teatarskog. Klub književnika, mitsko mesto beogradskog života, i ono što se u psihologiji naziva “moje mesto”.

l Loren Sofija, neshvatljivo lepa žena, svevremenska lepota. I nije neki majstor glume, ali njena harizma je čudo.

lj Ljubav: cilj, motiv, svrha, suština. U njeno ime, udri po najbližima. Užas. Puna mi je biografija tih grešaka.

m Mira Stupica, najveća, kraljica. Nema smrti, ima seoba, lepo reče Crnjanski.

n Nušić, genije. Narodno pozorište, naš hram, moja kuća, dom. Čistio bih hodnike kad bi trebalo i kad bih umeo. Kad je bio požar, skočio sam iz kreveta i usred noći jurnuo da gasim ako treba. Nela Mihailović. Sad sam prvi put na “Ožalošćenoj” radio sa tom divnom glumicom i otkrio je kao “svoju”.

nj Njegoš. Nema preko.

o Opera, najčarobnija stvar na svetu.

p Pozorište. Moj hram bezbedan od svih nedaća sveta.

r Rada Živković. Blista kao Simka u našoj “Ožalošćenoj porodici”. Još spremna da se menja i bude nova i drugačija na sceni. Ponosan na nju.

s Seka Sablić, obožavam njen duh, čovečnost, glumu. Za nju se s punim pravom kaže dramska umetnica. Retkost je to. Sufleri, uz inspicijente moji najbliži saradnici. Oni su anonimni, a nas nema bez njih, bez njihove energije, bez njihove ljubavi i znanja, koje se ne uči nigde sem na sceni i iza scene. Sloboda, ništa bez nje.

š Šekspir, neizmerni kosmos, a ne pisac. Nedostižan, nesagledivi genije. Roršahov test za reditelje.

t Tadić Ljuba, kralj. To se jednom rodi. Veličanstveni Ljuba, jednako na sceni i u životu. Znao je sve. Nedostižan, kao Zevs glume, a tako se i ponašao, zračio je. Imao je strahovitu moć na sceni. Njegova reč i njegovo ćutanje imali su autoritet koji još traje i trajaće.

u Uspeh. Lako ga je relativizovati kad ga imaš, i to od mladosti. Kad dođe kasno, ljudi imaju neki skoro osvetnički gnev, ne praštaju ono čekanje.

v Vladeta Jerotić. Slušajmo ga pažljivo, lekovit je.

z Zanat.

ž Život. Obožavam ga, mame mi.