Jovana Guzijan: Šarmantni haos i pozitivna energija u prestonici Kube

Prilikom posete glavnom gradu Kube sportska novinarka je uvidela kakvu popularnost tamo uživaju naši fudbaleri i shvatila da može da živi bez interneta i koka-kole, ali ne i bez palačinki i peciva

S obzirom na to da sam već bila na letovanju u Turskoj, a imala sam sedam dana pauze na poslu, želela sam da otputujem negde gde je toplo, ali da pored sunčanja na plaži i kupanja u moru obiđem neke kulturne znamenitosti. O Kubi sam se naslušala predivnih priča i ona se dugo nalazila na mojoj listi želja. Odabrala sam baš Havanu, a ne Varadero, jer nisam htela da provodim vreme na relaciji plaža-hotel, već da obiđem mesto neprocenjive istorijske važnosti.

Prvi susret

Bila sam pripremljena na totalnu katastrofu. Svi su mi pričali da su Kubanci neuredni, da je hrana neprilagođena Evropljanima, da su automobili stari i da nemaju klimu, iako je temperatura 40 stepeni. Ipak, prvo što sam videla kad sam ušla u grad bili su novi automobili renomiranih proizvođača. Upitala sam taksistu otkud to, a on mi je rekao da je vlada, uprkos sankcijama i ekonomskoj blokadi, dozvolila državnim preduzećima i stranim firmama da imaju bolje vozne parkove. Blagi šok je usledio kada sam stigla u centar Havane, prva pomisao mi je bila da to i nije baš lepo mesto za život. Sve je izgledalo neuredno, ali sam ubrzo shvatila da zapravo i nije tako. Na ulici se ne osećaju neprijatni mirisi, nema ih čak ni u gradskom prevozu, i ništa nije prljavo, samo je malo haotično. Taj haos brzo zanemarite jer vas lako osvoji pozitivna energija Kubanaca. Iz svakog stana se čuje muzika, ona dopire i sa ulice, iz kafića, a svi vas pozdravljaju s osmehom na licu.

Bez interneta

Poznato je da Kuba nema mobilnu mrežu, ali državna preduzeća, vlada i institucije, kao i neki noviji hoteli, imaju internet. Turisti najčešće kupuju karticu koja omogućuje sat vremena interneta. Vebu može da se pristupi i na određenim mestima, u takozvanim wi-fi parkovima. Inače, prisustvovala sam istorijskom trenutku u Havani. Bila sam tamo kad im je na tri dana probno puštena mobilna mreža i svi građani su dobili po 100 MB interneta. Izgleda da će net uskoro stići na Kubu, ali nisam stekla utisak da stanovnicima smeta što ga nemaju. Verujem da su srećni zbog toga, jer je u prirodi čoveka da teži boljim i lepšim stvarima, da ima normalnije životne uslove. Oni vide kako žive turisti koji im dolaze u posetu, a primetila sam i razne poruke ispisane po njihovim zidovima i bilbordima. Jedna kaže da je ekonomska blokada najveći genocid koji je Kuba ikad pretrpela. To jeste tužno, ali ljudi u Havani su uprkos siromaštvu srećni, ne deluju kao da bilo šta trpe i da im bilo šta fali. Često sam uveče prolazila poznatim šetalištem Malekon, dugim osam kilometara, i viđala omladinu kako se druži i veseli. Prolazilo mi je kroz glavu da je to iz razloga što ne gledaju sve vreme u telefone.

Hotel ‘Nacional’

U Havanu sam otputovala s prijateljem koji radi kao turstički vodič, ali je sada išao privatno, pa sam iskoristila priliku da saznam što više o njenoj istoriji. Prvo sam obišla luku gde se nalazi ogroman bazar za turiste. Najviše tezgi je sa suvenirima, prelepim slikama, majicama sa likom Če Gevare, cigaretama, figuricama u obliku zanosnih Kubanki koje plešu. Bila sam i u čuvenom hotelu “Nacional”, u čijem kafeu postoji galerija fotografija na kojima su poznate ličnosti koje su ga posetile. Na jednoj od njih je i Tito. Obavezan je bio i odlazak u Muzej revolucije, o kojem sam nebrojeno puta slušala. Trebalo mi je tri-četiri sata da ga obiđemo jer su unutra izložene mnoge stvari koje su nosili učesnici Kubanske revolucije: spisi, oružje, odeća, fotografije, originalni dokumenti. Sačuvana je i raketa koja je srušila američki mig, kao i delovi aviona. Tu su i automobili koji su se vozili za vreme revolucije, a fascinantno je to što na ulicama Havane i dan-danas možete da vidite iste takve. Kao da se ništa nije promenilo.

Stolice za ljuljanje

Najviše mi se dopao stari deo Havane u kom su kuće okrečene u predivne, jarke boje, a ispred svake se nalazi stolica za ljuljanje. Morala sam da vidim i hotel “Havana Libre”. Njega je napravio “Hilton”, nakon čega im se Kastro samo zahvalio i nacionalizovao ga. Preko puta hotela je poznata poslastičarnica “Kopelija”. Velika je kao fudbalski teren i ima 10 ulaza sa dugačkim redovima turista ispred. Tamo sam pojela najlepši i najjeftiniji sladoled na svetu. Obišla sam i američku ambasadu koja se nalazi na kraju šetališta Malekon. Postoji priča kako su se Kubanci dosetili da ispred nje postave 100 jarbola sa zastavama, koje kad se podignu u potpunosti zaklone ambasadu pa se ona uopšte ne vidi.

Kafa i cigarete

Posetila sam i selo Vinjales, udaljeno dvestotinak kilometara od Havane, gde sam na konju išla do plantaža kafe i duvana i videla kako se prave. Čuvene kubanske cigare nisam probala jer nisam ljubitelj duvana. Za razliku od koktela, njihova hrana me nije oduševila. Naravno, postoji mnogo restorana za turiste, ali pekara nema nigde. Bila sam uskraćena za peciva i palačinke, naravno McDonald’s, kao i koka-kolu. Ipak, oni imaju neka svoja gazirana pića, ali izbor se zapravo može svesti na crni i žuti sok. U jednom restoranu u centru Havane desila nam se vrlo interesantna situacija. Pošto je mene i mog prijatelja zapamtio, konobar nas je već trećeg dana pitao odakle smo. Kad smo mu rekli da dolazimo iz Srbije, uzviknuo je: “Aleksdandar Kolarov!” To je bilo neverovatno. On nije bio prvi kome je na pomen naše zemlje prva asocijacija bio Kolarov, a pored Novaka Đokovića, koga nam je pomenulo samo dvoje ljudi, znali su još i za Baneta Ivanovića i Sergeja Milinkovića Savića.

Ples

Uveče sam tražila restorane gde bih mogla da prisustvujem salsa večerima, ali nije bilo potrebe za tim. Gde god da smo seli, a ima muzike, svi bi u nekom trenutku ustajali da igraju. Jedno veče sam otišla u njihov popularni noćni klub. Dok su se na video-bimu vrteli muzički spotovi, njihova omladina bi se poređala ispred, “skidala” koreografiju i đuskala. To me je oduševilo. Za razliku od dece koja su preslatka i starijih ljudi koji zbog odnosa kakav imaju prema životu deluju mnogo mlađe, Kubanke me nisu impresionirale. Imaju obline, to je tačno, ali se previše kinđure pa često izgledaju kao naše narodne pevačice iz devedesetih. Očekivala sam da ću videti lepe i mlade devojke u lepršavim suknjama i sa cvećem u kosi, ali taj stil najčešće neguju malo starije dame koje se tako oblače zarad slikanja sa turistima.

Dugovečna nacija

Pored velelepnih građevina fenomenalne arhitekture i istorije, na mene je najveći utisak ostavilo stanovništvo. Svi su ljubazni, nasmejani, deluju kao da nemaju nikakav stres. Verujem da je to razlog što tako dugo žive. Naime, Kubanci spadaju među tri najdugovečnije nacije na svetu. Ipak, mada je sve tako lepo, mislim da nikad ne bih mogla da živim u Havani. Ne bih uspela da se prilagodim tom blagom haosu koji vlada u gradu, ali jedno je sigurno - posetiću ga opet što pre.

Ne propustiti

Ako se duže od nekoliko dana zadržavate u Havani, neka se na vašoj listi mesta koja obavezno treba posetiti nađe i El Cementerio de Cristobal ili Groblje Kristofera Kolumba. Na njemu se nalaze grobnice koje predstavljaju remek-dela. Više od 800.000 grobova pripada uticajnim Kubancima, a sortirani su po kategorijama. U jednom delu sahranjeni su sveštenici, u drugom bejzbol igrači, u trećem muzičari, a sve to čini ga jednim od najimpresivnijih grobalja na svetu.