Kornelije i Snežana Kovač: Poziv na kafu koji je promenio sve

U prvoj zajedničkoj ispovesti poznati kompozitor i njegova supruga otkrivaju kako su se upoznali, koliko je vremena proteklo dok nisu shvatili da ne mogu jedno bez drugog i zbog čega njihova deca iz prethodnih brakova blagonaklono gledaju na ljubav svojih roditelja

Kompozitor Kornelije Kovač (75) i njegova supruga Snežana (55) pravi su primer da život može da bude mnogo zanimljiviji od najbolje literature. Upoznali su se slučajno pre 11 godina na Sajmu knjiga. Snežana je bila zadužena za štand jedne izdavačke kuće i bez ikakvog konkretnog povoda poželela je da se pojavi Kornelije Kovač. To se i dogodilo, a pošto je njega osvojio njen osmeh, hteo je ponovo da je vidi. Mesec dana trebalo im je da se nađu i odu na kafu, posle čega se maltene nisu razdvajali. Pre tri godine su se i venčali.

Snežana: Bilo je to drugog dana tog sajma knjiga, negde pred kraj radnog vremena. Već malo umorna pomislila sam što bi bilo lepo da se pojavi Kornelije Kovač. Podigla sam glavu i ugledala ga. Uplašila sam se, prvi put u životu, svojih želja. Jer u tom trenutku nikakvih razloga nisam imala da od svih ljudi na planeti pomislim baš na njega. Znala sam ko je on, i to je bilo sve.

Kornelije: Poslednjih godina tražim antikvarna izdanja o velikanima klasične muzike. Ranije sam sakupljao romansirane biografije rokera, ali sad me zanima romantičarsko doba, neverovatne priče poput one kako je Đuzepe Verdi pokušavao da dođe do kolege Riharda Vagnera. Nema šta nije probao, na kraju je skupio hrabrost i pokucao mu na vrata kuće u Veneciji. Ubeđivao je slugu da ga pusti unutra, ovaj je odmahivao glavom, a kad je očajni Verdi zakukao da samo želi da ga vidi na tren, lakej mu je odgovorio: “Žao mi je, gospodine, Vagner je preminuo ovog jutra”. Elem, razgledao sam sve štandove, a onda mi je pažnju privukao Snežanin osmeh, topao, iskren, drugačiji. Prilazeći, razmišljao sam šta da je pitam i zatražio sam nešto od Hermana Hesea, mog omiljenog pisca, iako sam video da je na štandu sve stručna literatura.

Šta vam je ona odgovorila?

Kornelije: Da nema, ali je ipak počela da traži, a ja, misleći kako je glupo da opet zatražim neku knjigu, rekao sam joj da idem na kafu. Dok sam sedeo za stolom, kroz glavu mi je prošlo zašto je nisam pozvao da mi se pridruži.

Snežana: Gledajući kako odlazi, opet ne znam zbog čega, poželela sam da se vrati. Došao je pola sata kasnije, totalno zbunjen, i pozvao me na kafu. Potpuno zatečena, promucala sam da ne mogu da ostavim štand. U stvari, trebalo mi je vremena da se saberem. Bože moj, o čemu ja da pričam sa jednim Batom Kovačem? Nemam dodirnih tačaka sa muzikom, osim što sam prosečan slušalac.

Kako se završio taj sudbinski susret?

Snežana: Kad se treći put vratio i ponudio se da me odveze kući, i to sam odbila, ljubazno se zahvalivši. Onda je tražio moj broj telefona, a ja sam rekla da je bolje da on meni da svoj, pa ću ja njega zvati. Sve se, na sreću, dešavalo na početku sajma, a Bata je, ispostavilo se, na štandu preko puta promovisao svoju prvu knjigu “Tamne dirke”. Svaki čas smo se pogledali, ovi moji sa štanda su počeli da se šale sa mnom, i pred kraj sajma sam mu pustila poruku da bi mi bilo žao da neko drugi popije onu moju kafu.

I kad ste, konačno, otišli na kafu?

Kornelije: Posle mesec dana. Izašli smo u jedan lep restoran na Adi Ciganliji. Bio je već novembar, jezivo hladan.

Snežana: Pričali smo kao prijatelji koji se dugo nisu videli pa su se ponovo sreli i sad pretresaju šta im se u međuvremenu izdešavalo. Neposredno, otvoreno, toplo. Bata je čak bio stidljiv, iako je iskusan čovek, a meni je to prijalo. Na povratku kući pitao me je može li da mi greje ruku, i to me je oduševilo. To su neke sitnice koje su se davno izgubile a svaka devojka ih i danas voli.

Kad se sve to dešavalo?

Snežana: Pre 11 godina. Ubrzo smo počeli da se zabavljamo, ali u početku je bilo manjih oscilacija, dešavalo mi se da dolazeći kod njega stanem na pola stepeništa i pitam se šta ja radim tu? Ipak, s vremenom smo postajali sve bliskiji i na kraju smo spoznali da ne možemo dalje jedno bez drugog.

Kornelije: Iako je bilo tih, kako Sneška kaže, oscilacija, nije to bilo ništa ozbiljnije. Jednostavno, za sve postoji pravo vreme.

A kad ste se venčali?

Snežana: Izabrali smo 22. mart 2014. godine. Tog dana su bili Mladenci, ali mi smo slučajno došli do tog datuma. Bata je i ranije predlagao da pređem kod njega, ali sam ga zamolila da sačekamo da moj sin upiše fakultet i da kćerka završi studije. Bilo mi je važno da se oni osamostale, da postanu zreli ljudi. Činu venčanja prisustvovale su Batine kćerke i njegov brat Mihajlo sa porodicom, moja deca, Batini kumovi sa prvog venčanja, kao i moja kuma sa kćerkom, naši kumovi.

Kornelije: Na venčanju smo okupili samo najbolje prijatelje. Zakupili smo salu u jednom beogradskom restoranu, tu je došla i matičarka i zaista je to bilo nešto samo naše.