Marko Nikolić: Život u penziji bez pića, cigareta i značajnijih uloga

Dramski umetnik, ljubimac nacije, čuveni Giga Moravac iz ‘Boljeg života’, morao je da promeni životne navike posle bliskog susreta s opakom bolešću, a iako iza sebe ima blistavu karijeru, danas ne dobija uloge na filmu i televiziji

Jedan od naših najvećih dramskih umetnika Marko Nikolić (71), nakon što se oporavio od ozbiljnog zdravstvenog problema s kojim se suočio pre tri godine, svoje stanje sada, pomalo u šali, poredi sa automobilom.

- Kada me neko pita kako sam, najlakše objasnim poredeći sebe sa automobilom, matorim po godini proizvodnje, mnogo voženim, dva-tri puta blaže i jednom jače udarenim. Ali taj automobil smo “ispeglali”, ofarbali, uradili veliki servis, pa teramo dalje, ali pažljivo. Moraš da paziš koji benzin sipaš, kojim uljima ga podmazuješ, kakve su elektroinstalacije, gledaš da ga ne izlažeš “šokovima”, redovno ga pregledaš i voziš po dobrim putevima. E tako ja pazim šta jedem, a uglavnom je to voće, povrće i riba, tek retko piletina. Ne gledam televiziju i ne čitam novine, uživam u prirodi, posmatram ono što se dešava u njoj i obavljam svoje obaveze, a svaki dan ih imam makar pet-šest. Prošetam psa Nidžu, odem na pijacu, spremim doručak i kafu za suprugu Dubravku, poplaćam račune i ponekad kuvam.

Jeste li prestali da pijete i pušite?

- Ne bih da lažno morališem i pričam kako sam prestao jer je štetno i nezdravo. Prestao sam iz straha. Straha od smrti. Kada sam pre tri godine saznao da imam teško oboljenje, odmah sam ostavio cigarete i alkohol. To je trenutak kada je čovek spreman da uradi sve samo da bude živ. Pušio sam od trinaeste, a pio od sedamnaeste godine. Počeo sam u gimnaziji sa vinjakom, kao student prešao sam na stomakliju, a posle na votku, pa opet na vinjak. Od kada sam kupio brod, a to je bilo pre petnaestak godina, uglavnom sam pio pivo. Ništa od toga mi sada ne nedostaje. Cigare mi se čak gade, a što se alkohola tiče, jedino leti ponekad poželim pivo, ali ga ne uzmem. Nisam od onih koji mogu da se zadrže samo na jednoj čaši. Da je tako, živeo bih sto dvadeset godina. Pošto tako ne umem, ne pijem uopšte.

U penziji ste od 2013. godine. Imate li i dalje angažmane u pozorištu, na filmu i televiziji?

- Glumim u predstavi “Derviš i smrt” Narodnog pozorišta u Beogradu. Odigrao sam i malu ulogu u “Senkama nad Balkanom”. Volim male uloge. Celog života sam teglio velike role ljubavnika i heroja. Umoran sam od toga. Male uloge sam imao i u serijama “Montevideo” i “Čizmaši”.

U “Senkama nad Balkanom” partnerka vam je bila koleginica Gorica Popović, koja je igrala vašu ljubavnicu i u “Boljem životu”?

Објава коју дели Balkan Film ? (@balkan_film) дана 3. Мар 2018. у 3:28 PST

- U seriji imamo jednu staračku ljubavnu scenu. Ja tumačim izlapelog dedu čija duša hoće još uzbuđenja. I moja supruga Dubravka se našalila rekavši mi kako ne mogu bez Gorice. Tada sam se setio filma “Ujed” iz 1979. gde mi je Gorica takođe bila partnerka. Moramo da se šalimo, inače ne bismo opstali.

Zašto vas nema u drugim velikim filmskim i televizijskim projektima, poput serije “Nemanjići - rađanje kraljevine”?

- Zvali su me da nadsinhronizujem Meta Jovanovskog. Nisam prihvatio. Ne krijem da sam uvređen što se u tolikoj seriji, u za mene sentimentalnom trenutku, pošto sam se upravo oporavio od bolesti, nije našla mala uloga, kakve, kao što sam rekao, sada najviše volim. Pogotovo mi je žao jer je scenario pisao Gordan Mihić, kojeg inače veoma cenim.

Može li uopšte da se živi od glumačke penzije?

- Ukoliko su sami, glumci u penziji mogu da žive kao kokoške u ćumezu, a to znači u malom stanu u kome će nešto pojesti i spavati. Za sve drugo nema novca. Moja supruga radi, a deca su se osamostalila. Imam ih troje. Najstarija Senka je dugo na Radio Jugoslaviji bila urednik u Spoljnopolitičkoj redakciji, a odnedavno je u Rodi aranžer gondole. Sin Nikola živi u Italiji. Tamo je agent za prodaju nekretnina. Stalno mi šalje slike na kojima je u odelu i sa kravatom. Od njega imam i unuku Belindu koju nikada nisam video. To će se, nadam se, uskoro promeniti. Najmlađa Mina je završila glumu, igra u nekoliko predstava i radi u jednom kafiću.

Ove godine dobili ste vredno priznanje. Povodom Dana državnosti Srbije dodeljena vam je Zlatna medalja za zasluge u oblasti kulture i umetnosti. Kakav je vaš stav o nagradama?

- Nisam se nešto nadobijao priznanja i nagrada. Neke su stigle kada ih nisam očekivao, a neke sam očekivao i nisam ih dobio. Zanimljivo mi je bilo kada mi je uručeno ovo poslednje priznanje, ljudi su me više pitali o kolikom je novcu reč nego što su mi čestitali. A nagrada nema novčanu nadoknadu. To samo govori o vremenu u kome živimo, u kome je novac stalno problem. Glumce je nekada bilo sramota da rade reklame, a danas je upravo zbog para reklama nešto što žele maltene više od uloge u Šekspirovom ili Nušićevom komadu.

Postoji li ipak neka uloga koju priželjkujete?

- Glumci obično imaju tri životne uloge. Mene pamte po Gigi Moravcu iz “Boljeg života” i Karađorđu kojeg sam igrao u seriji “Vuk Karadžić”, filmu “Karađorđeva smrt” i predstavi “Vožd Karađorđe i knjaz Miloš”. Očekujem treću ulogu po kojoj će me pamtiti. Izbor se zbog mojih godina sužava, ali naći će se nešto. Možda će naići neki dobar film.

Koji su vam još planovi za budućnost?

- Imam još mnogo obaveza prema porodici, karijeri, ljudima i ličnim zadovoljstvima. Čeka me veći remont na brodu, na primer. Na njemu sam od marta do novembra. Odem tamo sa bratom, prijateljima, ponekad i sa najmlađim detetom, Minom. Ona je uz mene naučila da uživa u prirodi. Ponese i svoj foto-aparat pa sve to lepo zabeleži. Izbegavam da sam tamo u velikom društvu jer se odmah započne neka rasprava, uglavnom o politici, a ja to ne volim. Neću da se nerviram ni kriv ni dužan.