Miroslav Muta Nikolić: Uvek sam terao pravdu i zato je moj životni put bio trnovit

Košarkaški trener Miroslav Muta Nikolić (61) beskompromisan u odnosu s ljudima i problemima, često se nalazio u centru različitih pustolovina koje su punile stupce štampe. U drugoj polovini osamdesetih izdevetao je Milka Đurovskog koji mu se motao oko žene, a njegova prepiska s Aleksandrom Tijanićem u vreme kad je bio trener Partizana, koji je najviše zahvaljujući njemu neočekivano otišao na Fajnal for Kupa šampiona 1998, smatra se antologijskom demonstracijom duha i šarma. Iako je s mnogim klubovima u kojima je radio ostvarivao iznenađujuće dobre rezultate, Muta nikada nije uzeo ono što mu pripada. To je kompenzovao s reprezentacijama Jugoslavije i Srbije s kojima je osvojio brojne medalje i pehare. Danas je pomoćnik Saše Đorđevića u stručnom štabu nacionalnog tima Srbije. Njegova rečenica kada naši momci pobeđuju na velikim takmičenjima: “Sve je to normalno”, najviše govori o njegovom ali i o srpskom mentalitetu.

Anegdota Mute Nikolića: Kako sam stigao iz Moskve u Beograd bez karte i prebijene pare

Muta je napravio pometnju čim je došao na svet. Rođen je na Božić, ali mu u svim dokumentima piše datum 8. januar jer je njegov otac Nikola, vojno lice, tražio da se tako ubeleži pošto je brinuo da će imati problem kada bude slavio sinovljev rođendan i da će neko pomisliti da zapravo proslavlja ovaj hrišćanski praznik.

- Bilo je to vreme Rezolucije Informbiroa, zategnutih odnosa između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, tako da razumem strah mog oca. Sada rođendan proslavljam na oba dana, i sedmog i osmog januara - kaže Miroslav Nikolić i dodaje: - Rođen sam u Kragujevcu jer je otac tada službovao u tom gradu. Majka Stojanka je bila domaćica. Dve i po godine stariji brat Zoran je bio i ostao sve suprotno od mene. Stalno je nešto čitao i učio, završio je ekonomski fakultet i govori nekoliko stranih jezika. Ja sam bio harambaša, nestašan i neposlušan, ali uvek zainteresovan za sport. Svi su mi išli od ruke: fudbal, rukomet, košarka. Jednom sam se ozbiljno povredio na rukometu, iščašio rame, i od tada sam se okrenuo samo košarci.

DNEVNIK NA GLAVI

Bio je još dečačić kada se s porodicom preselio u Smederevsku Palanku, gde je napravio prve ozbiljne korake u sportu koji će mu obojiti život. U tom periodu dobio je nekoliko lekcija koje će pamtiti dok je živ.

- U školi sam bio osrednji đak, pravi trojkaš. Samo sam iz istorije uvek imao pet jer me je to zanimalo. Bilo je to vreme kada su muška deca kritikovana i izbacivana iz škole ako bi im kosa dužinom prešla preko ušiju, ili ako bi ih ne daj bože neko od učitelja video u gradu posle devet uveče. Ja sam sve to radio. Iz škole sam ipak izbačen tek u prvoj godini srednje. Podelili su nas u parove i trebalo je da kod kuće nacrtamo tehnički rad na velikom hameru. Zapao mi je jedan odlikaš. Napravili smo dva identična rada i on je dobio pet, a ja jedan. Pitao sam profesora da mi objasni zašto. Rekao mi je da misli da mi je drug nacrtao rad, a ja njemu da bi prvo trebalo da proveri da li ja znam da crtam, a znao sam. Nije hteo to da učini i mene je ta nepravda pogodila. Podigao sam dnevnik i udario ga po glavi. I danas se sećam tog profesora tehničkog. Zvao se Franjo. Bio je to veliki skandal. Nakon što sam izbačen iz škole otišao sam kod strica u selo Lovćenac kod Bačke Palanke i tu proveo godinu dana. Otac je nekako izgladio problem u školi pa su mi dozvolili da se vratim, ali ja nisam želeo. Pomagao sam stricu na imanju, čuvao ovce, krunio kukuruz i obavljao razne poljoprivredne poslove. U inat nisam hteo da se vratim. Nikada nisam bio diplomata. Uvek sam terao pravdu i zato je moj životni put često bio trnovit.