Televizijska voditeljka je prvi put posetila američki velegrad čijim ulicama je hodala u svojim snovima, odsela je u hotelu za koji je njen sin rekao da izgleda kao zlatara i doživela mali peh da se tokom jedne večeri zbog klaćenja na stolici dva puta sruši sa nje
Oduvek mi je želja bila da pravim priče o čuvenim hotelima i životima koji se u njima odvijaju. Pre tri meseca RTS mi je ponudio da uradim baš takvu priču o čuvenom hotelu “St. Regis NY”. Odavno, ne znam zašto, sanjam kako hodam Njujorkom kao mestom u kome živim. Pretpostavljam da je to uticaj američkih filmova i serija, pa imam osećaj da poznajem grad koji u životu nisam videla. Meni su se tako na ovom radnom zadatku spojila dva sna: priča o hotelima i Njujork.
Miris grada
Prvo što osetite u Njujorku jeste njegov miris. Morate voleti grad da bi vam se sviđao taj miris jer je on mešavina vlage, isparenja, smoga i, najviše od svega, loja iz fast fud restorana arapske hrane koji se nalaze na svakom ćošku. Primetila sam i to koliko smo mali naspram svih tih nebodera, i kako se kao mravi krećemo utabanim puteljcima, pa makar to bile i avenije. U isto vreme, tako mali čovek uspeo je da napravi građevine pred kojima zastaje dah, i to pre skoro sto godina.
Gazda sa Titanika
Najviše mi se dopalo što sam uopšte bila gost “St. Regisa”. Ovaj velelepni objekat podigao je milijarder Džon Džejkob Astor Četvrti, najbogatiji putnik na Titaniku koji je zajedno sa tim brodom potonuo u okean nakon što je trudnu suprugu ukrcao u čamac za spasavanje. Želeo je da stvori mesto gde će se oni koji u njemu borave osećati kao kod kuće, ali da taj prostor bude nezamislivo lepši od njihovih domova. Kupovao je najskuplje: nameštaj iz Francuske, kristalne lustere, srebrno posuđe, čak je i 3.000 knjiga u biblioteci imalo pozlaćene korice. Kada sam vajberom pozvala sina da mu pokažem gde se nalazim, rekao mi je: “Mama, pa ti si u nekoj ogromnoj zlatari”.
Konsijerž hotela pričao mi je o čudnim željama gostiju. Jednom od njih je kadu napunio vodom iz bazena jer je čovek mislio da je ta voda najbolja za njegovu kožu. Dobijao je zadatak i da kupuje vereničko prstenje, saudijskoj princezi je slatkiše iz Sohoa slao u Pariz, a ženi jednog šeika ispunio je sobu sa nekoliko desetina hiljada ruža kako bi lakše podnela razdvojenost od svog dragog. Alfred Hičkok imao je u ovom hotelu svoju sobu, a Salvador Dali apartman u kome je stvarao zajedno sa Vorholom. Mik Džeger je proslavio svoj trideseti rođendan u balskoj sali na vrhu zgrade. Na jednom sajtu je prošle godine objavljeno da će hotel “St. Regis Beograd” biti otvoren 2020.
Večera kao umetničko delo
Za izbor hrane u Njujorku bio je zadužen moj prijatelj Acko, i svaka mu čast. Prve večeri odveo me je u “Estiatorio Milos” u 55. ulici, bučni, fensi riblji restoran sa fantastičnim jelima. Sutradan smo ručali u preslatkom italijanskom lokalu “Sant Ambroeus”. Kao zaljubljenik u Italiju bila sam skeptična prema američkim špagetima, pa makar i u italijanskom restoranu, ali moram priznati da sam se prevarila. Ipak, omiljeni mi je bio “ABC Cucina”, za koji kažu da je “locally focused and globally artistic”. Šef ovog restorana je nosilac Mišlenove zvezde, i tu večeru zaista pamtim kao malo umetničko delo.
Nevidljivi policajci
Ko ovih godina putuje Evropom dobro zna koliko je policije i naoružanih vojnika sa obučenim psima na ulici. U metro stanice u Rimu ili Parizu ne možete ući a da se prvo ne probijete između bar trideset čuvara reda. U centru Menhetna nisam videla policajca. Nigde. Kažu da je to deo bezbednosne kulture. Postoje države čija je ideja da će se ljudi osećati spokojnije ako vide one koji su zaduženi da o njima brinu, ali i one koje utisak bezbednosti prave upravo slikom da je sve u redu. Nema policajaca na ulici, dakle sve je dobro. To što su sigurnosne kamere svuda i što je verovatno policija tu negde, skrivena, druga je priča.
Svet lepote
Pokušala sam da kupim ulaznice za studio najčuvenijeg jutarnjeg TV programa “Today Show”. Rasprodate su mesec dana unapred, i to mi je dalo dobru poslovnu ideju za moj RTS. Žao mi je što nisam ponela patike da džogiram Central parkom. U Beogradu ne trčim, mada redovno treniram, ali bih volela da sam obrnula koji krug po Central Parku da malo i ja budem kao svi Amerikanci. Nisam trčala, ali sam našla vremena za posetu Muzeju moderne umetnosti, čuvenoj MoMA galeriji. Glavni utisak koji sam ponela s ovog mesta jeste da moram ponovo da odem i da tamo provedem ceo dan. Videla sam dela Salvadora Dalija, Vinsenta van Goga, Pabla Pikasa. MoMA je jedan mali centar ovog sveta i uspomena na najlepše iz ove naše civilizacije. Posle sam u knjižari kupila jednu monografiju, i to je najvrednija stvar koju sam iz Njujorka donela u Beograd.
Peh za pamćenje
U Njujorku sam bila kratko. Imam utisak da je pravi razlog mog prvog odlaska tamo bio da vidim da li bih se opet vratila. Vraćam se sigurno, uprkos tome što ovaj boravak pamtim i po tome što sam uspela da jedne večeri, u fantastičnom i prepunom restoranu, dva puta padnem sa stolice jer sam se na njoj klatila. Pravila sam se da mi nije ništa, samo me je i sad malo sramota.
Ne propustiti
Pogled sa 86. sprata Empajer stejt bildinga na kome je vidikovac. Imaćete grad na dlanu. Ako niste voljni da čekate u redu, najbolje je da poranite i dođete ujutro u pola devet, ili u vreme ručka ili večere.
Njujork trivija
Na ulicama Njujorka godišnje se snimi 40.000 scena - što za reklame i filmove, igrane i dokumetarne, što za muzučke spotove, emisije, serije, itd.
Najnovije.
Zvezde.
