Neda Arnerić: Poželite mi da i dalje trajem, bez glume bih bila vrlo nesrećna

Naša istaknuta dramska umetnica, Neda Arnerić (63), sedam meseci nakon nesreće u svom domu koja je mogla da ima fatalan ishod, otvorila je dušu pred Mirom Adanjom-Polak. O nemilom događaju sve je ispričano, a Neda želi da se seća samo lepih stvari...

Vredi li početi rano s karijerom? Koliko ste imali godina?

- Vrlo malo. Prvi film sam snimila sa dvanaest i po godina. Gledala sam Slavka Štimca u nekoj emisiji pa me to podsetilo na moju životnu storiju. On je još ranije od mene izvučen iz svog prirodnog okruženja. Mislim da nije dobro preskakati životne periode. Sve treba da ide svojim tokom, kako je zamišljeno u prirodi. Da čovek bude mali, pa malo veći, pa mlad, i tako dalje. Ja sam napravila haos u svom odrastanju, i to nije dobro. Ne bih to nikome preporučila. Užasnem se kad bacim pogled na razna talent takmičenja za decu. Pomislim, bože, kako roditelji dozvoljavaju deci da tako mala kreću u javni život? A onda kažem: “Pa čekaj, Nedo, ti si pravi dokaz da je to moguće, da nije tako strašno, i da ipak čovek na kraju može da se izvuče”.

Vi ste baš osetili posledice toga što ste javna ličnost na sopstvenoj koži. Može li popularnost da doprinese nečijoj sreći?

- Sa dvanaest-trinaest godina boriš se da budeš prepoznatljiv, to jednostavno samo od sebe krene. Pa onda mlado čeljade shvati da je poznato. I sve to prija prvih desetak minuta. Većina me gleda sa simpatijama, nema prekih pogleda. Zato sebi stalno govorim: “Pa, ženo, nije to tako strašno što te svi znaju”. Nekad sam i uplašena pa poželim da imam vreću na glavi, da me niko ne prepozna. Ali onda ne bih znala da me toliko ljudi voli, ne bih dobijala lepe komentare na ulici. Ne znam, tu sam malo podvojena ličnost. Ja bih da budem voljena, a i da budem totalno anonimna. Zato uživam kad otputujem, tad se možda i najbolje osećam jer znam da sam to zaslužila svojim bićem, ponašanjem, a ne zbog toga što sam dugo prisutna u javnosti.

Jesu li vas voleli u životu?

- Imala sam majku koja je vodila računa o meni i dosta sam bila pod njenim uticajem. S jedne strane je to dobro, ali s druge, ne možemo baš živeti kao biljka, moramo u određenom trenutku poći nekim pravcem, smerom, nekuda se kretati.

Kad sam čitala vašu biografiju, naišla sam na podatak da ste bili u dva braka?

- Da. U jednom malom i u jednom velikom.

Šta podrazumevate pod malim brakom?

- To je onaj mladalački brak kad se zaljubiš i udaš da bi pobegla iz roditeljske kuće. I on traje otprilike dve godine. Na sreću, čovek s kojim sam bila u tom braku ostao mi je prijatelj, što je lepo. A drugi brak je veliki jer traje 35 godina, kao što je to slučaj kod mene. Prija i kad shvatiš da si poslednjih decenija, pored ostalog, i prijatelj sa svojim suprugom. Trideset pet godina je dug period. A šta tek reći za pedeset godina? A ja sad slavim pedeset godina karijere. Prošlo je pola veka od kada sam profesionalno počela da se bavim glumom. Naježim se kad pomislim koliko je to vremena. Sve mislim da je život preda mnom, kao ja sam još mlada. Nisam više mlada, ali osećam se dosta mlado.

Kada se osvrnete na svojih pedeset godina karijere, šta pomislite?

- Razmišljam o tome ponekad pred spavanje, iako se zapravo ne treba osvrtati. Ali, kad pomislim da je prošlo pedeset godina, ja se, u stvari, sva stegnem. Rekli ste mi maločas “Opustite se malo”. Kako da se opustim posle pedeset godina karijere koja traje? Naravno, imala sam padove i uspone, pauze, ali pola veka raditi jedan posao, javni, umetnički, pritom nemati nikakvu podršku sa strane, nekoga ko će vas gurati, nije lako. Da sam bar imala nekog ljubavnika, muža koji je pisac, dramaturg, reditelj. Doduše, moj prvi suprug je bio reditelj, ali tad sam najmanje radila. Drugi reditelji su ljubomorni pa neće da uzimu koleginu ženu. Poželite mi da i dalje trajem, zato što bih bez glume bila vrlo nesrećna. Čim dođu malo duže pauze, postajem nezadovoljna i nestrpljiva, i onda počnem da izmišljam neka nova zanimanja u svom životu, što nije ni loše, ali ja bih više volela da se držim glume do kraja, da radim umerenim tempom po sistemu red glume, pa tri reda odmora uz putovanja, knjige, jogu, masaže, prijatelje, šetnje, pa onda opet red glume. A tako i biva. I uopšte, kad čovek nešto mnogo želi, onda mu se to na kraju i desi. Ali to sam kasno shvatila.

Zašto ne gledate filmove i serije u kojima ste igrali?

- Ma, to je kao spomenik, stoji kao neka grdosija. Sada želim da budem spokojna, mirna, što je, valjda, cilj svakog čoveka. A ja sam mirna i spokojna kada imam nešto da radim i kad nisam puno zokupljena sobom. Ne osvrćem se unazad. Nikada. Mada sam to morala da učinim kad sam dobila nagradu “Pavle Vuisić”. Pisac moje biografije, inače moja dobra prijateljica, imala je grdne probleme da dođe do dokumentacije o onome što sam uradila, pošto sam u selidbama zagubila sve što je moja majka godinama brižljivo sakupljala.

Radite pozorišnu predstavu “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”. Kakvo je to iskustvo?

- Predstavu sam posvetila Mileni Dravić, koju mnogo volim i koja mi je, iako se ne viđamo često, veoma bliska. Uvek je umela da ostane gospođa i da se uzdigne iznad situacije. Ona ima vrlo bogatu i uspešnu karijeru po svetskim merilima. Ne vidim glumicu u Evropi koja može da joj se približi. Pritom je skromna, jednostavna, uvek spremna da se nasmeje, da izađe u susret. Za sebe znam da sam solidna glumica, ništa više od toga. A Milena je genijalna glumica! Takva da je sa pokojnim mužem Gagom trebalo da ima dvorac, a ona živi u jednoj zgradi na četvrtom spratu. Milena je uz pokojnog Slobodana Đurića igrala u TV filmu “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”. To je kultno televizijsko ostvarenje koje se često repriza. Mi smo napravili istoimenu predstavu o dvoje ljudi koji su digli ruke od ljubavi, a onda im se ona desila kad su se najmanje nadali. I tu priču smo preneli u sadašnjost. Kolega Peđa Stojanović i ja tumačimo likove koji imaju oko šezdeset godina. Istovremeno je i lepo i tužno kad se dvoje u tim godinama sretnu i zaljube. Volim lik Borke, koju igram u toj predstavi. Ta žena ceo život živi u nekom mraku, u iznajmljenoj sobi u memljivom podrumu. Radi u kancelariji gde misli da ima ljubav s oženjenim čovekom koji joj stalno obećava brak. Ona je digla ruke od života i kreće po ko zna koji put na more usred septembra, na kredit. Na tom putovanju sreće neobičnog čoveka koji je isto tako sam. Reč je o dobrom, poštenom, časnom, milom muškarcu. I onda se desi ono što mi nazivamo ljubav.