Neda Ukraden u prestonici Irske: Žene u Dablinu nisu doterane kao naše

Popularna pevačica u prestonici Irske uživala je u živim svirkama po pabovima, prisustvovala je uličnoj modnoj reviji, probala tamošnji specijalitet gulaš i obišla restoran smešten u nekadašnjoj crkvi, u kome se bar nalazi ispod sačuvanih orgulja

Na poziv organizatora iz Rumunije održala sam koncert u irskoj prestonici. Bila je to moja druga poseta tom gradu, prvi put sam u njemu boravila kao pratnja kolegi Seidu Memiću Vajti koji je 1981. tamo učestvovao na Pesmi Evrovizije s kompozicijom “Lejla”. Tada smo s njim išle Jadranka Stojaković, Ismeta Dervoz i ja, a pored vokalne podrške, “čuvale” smo mu i strah. Desetak dana koliko smo tada proveli u Dablinu ostalo mi je u bajkovitom sećanju pošto smo, osim proba i nastupa, imali prilike da vidimo i obiđemo brojne znamenitosti ovog zanimljivog grada.

Zajedničko pevanje

Sada sam, nažalost, tamo boravila znatno kraće, ali bilo je podjednako uzbudljivo. Nastupila sam u klubu “Tuberbunny”. Na koncert je došlo mnogo Srba, Hrvata, Bošnjaka, Čeha, Poljaka, i bilo je odlično. Posebno me je ganulo što su svi pevali zajedno sa mnom, neko je podigao dva, neko tri prsta, a neko samo mahao, ali smo se svi sjajno proveli i već sam dobila poziv da u aprilu sledeće godine odem ponovo.

Opušteno u pabu

Iskoristila sam priliku i da obiđem ponešto, a ono što je za Dablin specifično jesu pabovi sa živom muzikom gde se mogu čuti neke divne pesme iz moje mladosti, svetske evergrin melodije. Posetila sam ih nekoliko i oduševila se atmosferom koja pomalo podseća na naše kafane, ali je razlika u tome što su ljudi daleko opušteniji i normalnijeg izgleda. Kod nas su žene, gde god da krenete, “napucane”, s previše šminke u bilo koje doba dana, odevene kao za modnu pistu. Tamo svi deluju mnogo rasterećenije, odeveni su kežual, pa se zbog toga osećate bolje i možete da uživate i u druženju i u muzici. Retko kada u pabu svira kompletan bend, uglavnom su to jedan ili dvojica gitarista, a svirke su zaista fantastične, i zanimljivo je da uz njih pevaju i svi gosti. Ako ih je u lokalu pet stotina, svi prisutni će biti odlična muzička pratnja.

Piće za dame

U “Templesu”, najpoznatijem dablinskom pabu, zaista sam uživala, čak su mi ispunili i muzičke želje, otpevali su mi “Hey Jude” Bitlsa i “One Love” grupe U2, pa je ugođaj bio kompletan. Naravno, probala sam čuveno pivo “guinness” i mogu reći da je izvrsno, kao i kratko piće za dame koje se pravi od likera “baileys” sa dodacima i pije se u jednom gutljaju, na eks. Veoma su mi se dopali i druženje i atmosfera, ljudi, i baš bih volela da se tamo uskoro ponovo vratim.

Zeleni grad

Ceo grad je prepun zelenila, s obiljem parkova i javnih površina koje su uređene pod konac. Iznad ulaza u kafane, pabove i druge građevine od javnog značaja zakačene su korpe iz kojih se spuštaju grozdovi raznobojnog cveća koji padaju u slapovima niz fasade. Fascinirala me je i čistoća, nigde nema nijednog papirića. Zgrade od cigle, urađene u anglosaksonskom i viktorijanskom stilu, daju neki osećaj topline. U stambenim kvartovima kuće su u nizu, jedna do druge, i sve imaju izuzetno sređena dvorišta, nisam videla nijedno zapušteno, što me je takođe oduševilo, jer bez obzira na to kakvog su imovnog stanja, svi vlasnici održavaju svoje travnjake.

Ulični događaji

Osim bujnog zelenila, za koje je očigledno zaslužna i vlažna klima s dosta padavina, svidele su mi se i divne ulice sa starim zdanjima koje su pretvorene u pešačke zone. U njima se događa mnogo toga zanimljivog, pa sam tako naletela i na modnu reviju koja se odigravala ispred jednog butika. Šator u kom su se devojke presvlačile bio je postavljen na trotoaru, iako vreme nije baš bilo idealno za takve aktivnosti, oko 14-15 stepeni. Modeli su bili prilično interesantni. A videla sam i mnogo uličnih svirača, žonglera, pantomimičara, ljudi s više ili manje talenta, i svi oni nastoje da skrenu pažnju na sebe i eventualno zarade neku paru. Sve to deluje vrlo zabavno i živopisno i dopalo mi se, a takvih aktivnosti i performansa ima na svakom koraku, baš kao i tradicionalnih suvenira, od deteline do otvarača za “guinness” pivo, naravno u jarkozelenoj boji.

Oltar u restoranu

Probala sam i čuveni irski gulaš koji podseća na kombinaciju naše i leskovačke mućkalice. Zanimljivog je ukusa, pikantnog, razlikuje se od hrane koju možete da nađete na svakom koraku. Veoma mi se dopao i restoran smešten u jednoj protestantskoj crkvi u centru grada, koji je i nazvan “The Church”. Enterijer je ostao crkveni, sačuvali su oltar i grede, čak i orgulje, ispod kojih se nalazi šank s bogatim barom, a uveče je obavezna živa svirka.
Boraveći u Dablinu shvatila sam da mi kod nas baš nedostaje ta opuštena i neformalna atmosfera, kontakti s ljudima, kao i živa muzika koja ne probija bubne opne nego uz nju možeš normalno da razgovaraš sa sagovornikom.