Nele Karajlić: Kako sam od gradskog momka postao zaljubljenik u selo i majstor za rakiju

Otkada je kupio kuću na Kosmaju, muzičar i pisac otkrio je svoju novu strast: svake jeseni s prijateljima proizvodi različite vrste srpskog nacionalnog pića, a ekipa ‘Glorije’ imala je privilegiju da prisustvuje tom činu

Nele Karajlić: Šapat je nekad glasniji od urlika

Kad je svojevremeno kupovao kuću u kosmajskom selu Koraćica, muzičar i pisac Nenad Janković (54), mnogo poznatiji po umetničkom imenu doktor Nele Karajlić, iako je gajio veliku ljubavi prema rakiji, nije imao pojma kako se ona pravi. Glavni “krivac” zbog koga je u međuvremenu postao ekspert za ovaj omiljeni srpski napitak jeste kazan za pečenje rakije, koji je otkrio u podrumu.

- Nije bilo šanse da kupim kuću ako gazdu ne ubedim da mi uz nju da i taj kazan, jer me je pečenje rakije baš zaintrigiralo - priznaje Nele i dodaje: - Kuća bez kazana nije prava kuća, tvrdile su moje komšije iz sela, i poverovao sam im. Rakija je božansko piće čiji sam veliki obožavalac, a veoma volim i voće. Od svake voćke koja ovde raste mogu da se naprave kompot, slatko i džem, a resto strpam u džibru, ubacim u kazan i zajedno s komšijama i prijateljima pravim rakiju.

NAUKA U KAZANU

Od potpunog diletanta Nele je s vremenom stasao u pravog eksperta za proces proizvodnje.

- Uvežbao sam sve po pravilima, jer se držim knjige, u njoj je sve objašnjeno. Mogu da kažem da sam postao istinski zaluđenik, a osim ogromne ljubavi prema rakiji, za njen kvalitet je presudno ono što ti Bog da, bez njega ne može ništa da se uradi. Tokom pripreme, odnosno sakupljanja voća, čovek treba da se oseti delom prirode. Neophodno je da shvatiš, dok kupiš jabuke i šljive, da si i ti u istom takvom procesu kao i one: da rasteš, doživljavaš zrelost, u jednom momentu si lep i sladak, ali da jednog dana ipak moraš da padneš, kao i one sa grane, i da ćeš istruliti i postati deo zemlje iz koje si izrastao. Ove godine onaj odozgo je nas koji se bavimo voćem baš pripazio, bio je blagonaklon prema nama, što se ne bi moglo reći za komšije koje gaje kukuruz, njima godina i nije baš bila rodna.

Nele na placu ima stabla kajsije, jabuke i šljive, i jednu turu kajsijevače već je ispekao letos, a sad priprema šljivovicu.

- Kajsija je letnje voće i ona tada mora brzo da se priprema, jer može da stoji najviše tri do četiri sedmice pre nego što počne da se pravi rakija, pošto kod nje toliko traje fermentacija. Šljiva može da sačeka čak i do narednog proleća, pa da se tek onda peče. Jabuka je malo komplikovanija za pripremu, ona mora da se usitni, odnosno izdrobi ili samelje, pošto je znatno čvršća. Ali interesantna je jer nema karakterističan ukus, nju obično dodaju oni koji prave dunjevaču, da bi dobili veću količinu, a ukus dunje ostaje dominantan, baš je jak. Sad u ovoj jesenjoj turi pečemo šljivovicu, od 300-400 kilograma džibre izaći će četrdesetak litara rakije. Inače, rakija može da se pravi i od višanja, trešanja, duda... Taj ritual njenog spravljanja, taj proces destilovanja voća fantastičan je, ali i skroz ozbiljan posao. Nema vremena za dangubljenje, moraš da vodiš računa o jačini vatre, meriš dotok rakije i slično.

Ovaj čin postao mu je ne samo obavezan nego i veoma važan, pa uvek okupi najbliže prijatelje, kao da slavi slavu. I niko od njih se ne krije iza kazana kao u pesmi Predaga Živkovića Tozovca “Čiča peče rakiju”.

- Društvo je spontano počelo da se skuplja, a sad ih više ni ne pozivam, svi znaju kad treba da dođu. I zaista to doživljavam kao slavu, jer osim pripreme pića, založimo i roštilj, pa napravimo i klopu i uživamo i u poslu i u druženju. Pristignu drugari iz Beograda, raja iz detinjstva iz Sarajeva, komšije, prijatelji iz Arilja. Bili su mi i prijatelji iz Kenije, Francuske, Italije. Njima je to zanimljivo i nesvakidašnje. Stalno me zavitlavaju da to tako neće moći kad uđemo u Evropsku uniju. Zato se meni ni ne žuri tamo.

Iako nisu stalni žitelji Koraćice, Nele i njegova porodica, supruga Sanja, koja je kuću i uredila, i deca, kćerka Jana i sin Srđan, veoma vole da borave tu.

- Dolazimo baš često. Obožavamo ovo mesto, u koje smo se zaljubili na prvi pogled. Pronašli smo ga slučajno tragajući za brdom u blizini Beograda. Sanja i ja smo rođeni u Sarajevu i niko nam nije živeo na selu, čak ni babe i dede, ali smo u jednom trenutku poželeli da imamo nešto svoje van grada, a ovo je dovoljno blizu da može da se ode i vrati u jednom danu. Oboma su nam brda u genetskom i mentalnom kodu, odrasli smo u gradu okruženom planinama. Preko prijatelja Nade i Tome, koji drže restoran na Tresijama, s druge strane Kosmaja, saznali za ovu kuću, i čim smo ušli u dvorište, rekli smo: “Ovo je naše”. U Koraćici su nam odrasla deca, kao i deca svih naših prijatelja, svi smo se tu družili, uvek je bila puna kuća.

U BAŠTU PO RUČAK

Pošto na imanju neprestano ima nešto da se radi, Nele je stalno uposlen, ali otkriva da dvorište sad izgleda prilično divlje zbog velike suše od letos.

- Sve je bilo sprženo, a bila je i nestašica vode pa nismo mogli da zalivamo. Sad se prvi put posle nekoliko meseci trava opet zazelenela, inače je dvorište delovalo katastrofalno. Sve umem da radim oko kuće, a pored voća, tu je i mali komad bašte, pa zasejemo paradajz i salatu, da imamo za sebe. Ove godine povrće je baš bilo ukusno. Inače je velika prednost kad gajiš nešto svoje, odmah deliš sa prirodom, uspostavljaš s njom neki odnos, i potpuno je drugačije nego kad odeš na pijacu i kupiš paradajz, recimo. Ako ništa drugo, bar znaš šta jedeš jer je izraslo u tvojoj bašti.

Boravak na selu ga je dosta promenio, iako tvrdi da su ga više promenile godine.

- Koraćica je prilično uticala na mene, jer ranije, dok sam bio mlađi, uopšte nisam bio svestan koliko je zapravo važan taj odnos čoveka i prirode. Ciklusi ti pokažu na koji način sve funkcioniše. Dete sam ulice, iz centra grada, i o svemu tome nisam imao pojma, pa mi je povratak prirodi zaista bio spektakularan. Mnogo mi se svideo.

Trenutno je, priznaje, razapet između poljoprivrede i književnosti, pošto se, posle autobiografske knjige “Fajront u Sarajevu”, osmelio da napiše i roman, koji će takođe sadržati autobiografske elemente.

- Završavam priču o jednoj beogradskoj kući u Solunskoj ulici, izgrađenoj s kraja devetnaestoga veka, o tome kako je delila sudbinu celog Beograda i prošla sve ono što se dešavalo u dvadesetom veku, ratove, promene društvenih sistema, promene sistema vrednosti, načina razmišljanja. Ona je svedok najuzbudljivijeg veka u istoriji našeg glavnog grada.