Nina Seničar: Kad se zaljubim, razum i pravila ne važe

Naša glumica, koju poslednjih nedelja gledamo kao voditeljku kviza ‘Ja volim Srbiju’, igra u velikim filmskim projektima u Americi, u kojima sarađuje sa zvezdama poput Aleka Boldvina i Džona Kliza

Da je uspela da osvoji svet, pokazuju sve bolji glumački angažmani koje ima poslednjih godina. Dobila je veliku ulogu u filmu “The Downside of Bliss”, u kome igra i Erik Roberts, a u crtaću “Arctic Justice: Thunder Squad” pozajmila je glas jednom karakteru i sarađivala sa Džejmsom Frankom, Džonom Klizom, Alekom Boldvinom i Anđelikom Hjuston. Glumica i voditeljka Nina Seničar (31) naprečac je osvojila i naš auditorijum kao domaćica kviza “Ja volim Srbiju”.

Kad je pre nekoliko godina, na vrhuncu televizijske i glumačke slave u Italiji, odlučila da krene za svojim američkim snom, mnogi su njen potez protumačili kao ludost, ali su prevideli jednu bitnu stvar - jedna od najlepših Srpkinja je rođena dramska umetnica. Prateći novootkrivenu strast našla se u Los Anđelesu, gde već nekoliko godina živi i s velikim uspehom radi. Sem na crvenom tepihu, u društvu poznatih i slavnih, sve češće je možemo videti i na dobrotvornim večerima, koje uglavnom posećuje u pratnji dečka, glumca Džeja Elisa. Na njima se neretko bori protiv predrasuda koje stranci imaju prema našoj zemlji.

- Nažalost, i dalje nas spominju po ratu, a sad, hvala bogu, i po tenisu. Ostale lepote Srbije tek treba da otkriju, ali desiće se i to. Čini mi se da svi u Beograd prvi put dođu sa pregršt pogrešnih uverenja, a onda se zaljube u ljude, hranu, kulturu. Bio je to slučaj s mnogima iz filmskog sveta s kojima sam razgovarala, sa producentima, glumcima. Posle prve posete svi jedva čekaju da ponovo borave kod nas. Ne sumnjam da će doći vreme kad će ceo svet videti našu zemlju onakvom kakva ona zaista jeste.

Da li je tako bilo i s vašim partnerom Džejom Elisom?

- Da, i on jedva čeka da ponovo dođe. Zasad ne smem da se vratim u Los Anđeles bez nekoliko litara rakije.

I on je glumac kao i vi. Je li dobro kad se partneri bave istim poslom?

- Ono što je dobro jeste to što se odlično razumemo i što jedno drugom pružamo veliku podršku. Teško je kad istovremeno radimo na dve različite strane sveta pa se ne vidimo dugo.

Čime vas je Džej osvojio?

- Odabir partnera je jedna od životnih stavki gde kod mene nema mesta za razum, kao ni za bilo kakve kriterijume i pravila. Jednostavno se zaljubim, i to je to.

Da li je takav slučaj i sa glumom? Na vrhuncu televizijske slave u Italiji otišli ste u Ameriku da gradite glumačku karijeru.

- To je definitivno bio lud potez. Nekada treba pratiti srce, a ne razum. Odmalena sam opsednuta glumom. Njome sam počela da se bavim u Novom Sadu, u pozorišnoj grupi Sonje Marinković. Nakon toga me je život odveo na drugu stranu i mislila sam da će mi gluma biti samo hobi, ne i profesija. Tek kada sam malo sazrela, shvatila sam da želim da ona bude moj život i sa 26 godina, posle diplomskih i postdiplomskih studija, upisala sam školu glume u Njujorku. Kada se nađem na filmskom setu ili ispred televizijske kamere, znam da nisam pogrešila. Tad shvatim da sam najsrećnija osoba na svetu jer radim ono što volim.

Delujete kao da se ludo zabavljate i dok vodite kviz “Ja volim Srbiju”. Kako je došlo do toga da baš vas odaberu za voditeljku?

- Kad sam dobila ponudu, bila sam prijatno iznenađena, ali i pomalo sumnjičava jer nisam znala šta da očekujem. Tek posle nekoliko razgovora s ljudima iz produkcije uspela sam da dobijem pravu sliku o tipu emisije o kojoj je reč, i tada sam mogla da porazmislim želim li da budem njen deo. Najveći motiv za mene je to što znam da će se uz ovaj kviz gledaoci zabaviti, opustiti, a možda nešto i naučiti o našoj lepoj zemlji. Posle godina problema i muka lepo bi bilo da povratimo ponos i veru u Srbiju.

Jeste li gledali kviz “Ja volim Srbiju” kad ga je vodio glumac Milorad Mandić Manda?

- Nisam znala da je ovaj kviz postojao ranije jer poslednjih godina nisam mnogo pratila program na domaćim televizijama. Kad su mi ponudili da budem deo novog serijala, pogledala sam sve epizode iz prvog i uživala gledajući našeg divnog Mandu. Kakav je to čovek bio! Nele Karajlić, Nenad Okanović i ja smo mu napravili mali omaž pred prvu emisiju, mada nema tih reči koje mogu opisati tugu što ga više nema.

Da li vam je zabavno dok vodite ovaj kviz? I budući da imate dugogodišnje voditeljsko iskustvo u kvizovima u Italiji, možete li da nam ukažete na razliku između italijanske i srpske televizije?

- Prošlo je deset godina od kada sam prvi put stala pred televizijske kamere u Italiji. Bio je to za mene veliki izazov jer sam pričala na stranom jeziku, i to pred milionskim auditorijumom. S vremenom sam naučila kako da i pod velikim pritiskom budem spontana i spremna za improvizaciju. Sada mi je zabavnije jer sam na “domaćem terenu”, okružena odličnom ekipom, gde su za smeh, naravno, zaduženi Nele i Nenad. Konstantno me zasmejavaju.

Poznati ste humanista i brojne su organizacije kojima pružate podršku, kao i akcije u kojima učestvujete. Postoji li neka koja vas je posebno ganula, promenila vam prioritete ili pogled na život?

- To su definitivno dve nedelje boravka u Kabulu sa organizacijom “Pangea”. Imala sam priliku da provedem mnogo vremena sa ženama žrtvama nasilja i da upoznam jednu potpuno drugačiju kulturu. Zajedno sa kompanijom “Paul Mitchell” pomogla sam im da otvore svoje male biznise i postanu koliko-toliko nezavisne, što bi na duži vremenski period moglo da im spase živote. Lovila sam zmajeve sa decom čije životne priče podsećaju na onu iz romana Haleda Hoseinija. To su iskustva koja zauvek promene vaš pogled na svet kao i prioritete.

Šta želite da postignete u glumi?

- Moj cilj nisu nagrade ili priznanja. Po meni, glumac je postigao nešto kad može da bira projekte na kojima želi da radi i likove koje želi da igra. San svakog pravog glumca je da dobija dobre scenarije, one koji ga najviše inspirišu da proučava stvari.

Postoji li nešto što vam se ne dopada u glumačkom poslu?

- Gluma, kao i svaki drugi posao, ima dobre i loše strane. Glumac proživi stotine života jer izučava razna ponašanja, profesije, vraća se u prošlost, putuje u budućnost, stalno otkriva nove emocije i načine da nahrani svoju kreativnost. Sa druge strane, tu su velika neizvesnost, život u koferu, usponi i padovi. Što bi rekla moja profesorka, glumom se treba baviti samo ako je to jedina, ali zaista jedina profesija u kojoj možete da zamislite sebe.

Da li ste upoznali neke svoje glumačke idole?

- Jesam mnoge, a imala sam i čast da sa nekoliko njih i radim. Neki su tačno onakvi kakvim sam ih zamišljala, a neki su me prijatno ili neprijatno iznenadili. Postoji jedno pravilo - što je neko bolji glumac, to je i bolji kolega.

Imate li vremena za bilo kakav hobi?

- Nemam hobije, ali imam strasti. Dve najveće su gluma i jahanje.

Jašete li još?

- Naravno, kad god mi se pruži prilika. Kad nisam na konju duže od nekoliko nedelja, počinjem da sanjam da jašem. San mi je da imam salaš s konjima negde u mojoj Vojvodini.