Olga Odanović: Za glumca ništa nije tužnije nego da ne dobije pravu šansu

Tek što su se ohladili dlanovi posle premijere Tolstojevog "Carstva mraka" u Narodnom pozorištu, u kojem je prvakinja Drame Olga Odanović zablistala u ulozi Matrjone - njenoj protagonistkinji stigla je vest o nagradi "Žanka Stokić". Ugledno priznanje  po mišljenju žirija i ovog puta otišlo je u prave ruke: ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza.

Iako je najšira publika zavolela kao radoznalu i ponekad džangrizavu Zlatanu u seriji "Selo gori, a baba se češlja", ovaj lik daleko je privatno (pa i profesionalno) od poznate glumice. Gotovo dve decenije donosila je radost deci u bajkama "Boška Buhe", bila junakinja Nušićevih i Šekspirovih komedija, kao i mnogih drugih pozorišnih, tv i filmskih ostvarenja. Uz Sterijinu nagradu, "Ljubinku Bobić", "Ardaliona", Nušićevu nagrade za životno delo i ostalih, od sada se može pohvaliti i novim priznanjem, jednim od najprestižnijih glumačkih odličja u našoj zemlji.

Dubravka Mijatović: Želim da budem upamćena po ulogama, a ne po tome šta oblačim u javnosti

Kako se osećate kao "Žankina" glumica?

- Kad sam primila tu vest, ostala sam gotovo bez reči. Poznavajući Žankin život, misleći i na druge posvećenike pozorišne scene između dva rata, zaista sam osetila veliko uzbuđenje. Priznanje sa Žankinim imenom, tera vas da se duboko nad sobom zamislite - kaže Olga Odanović. - Preispitivala sam sve svoje uloge, razmišljala da li ga zaslužujem. Moram da kažem da je reditelj Jagoš Marković deo ove časti i radosti, jer sam igrala u više od dvadeset njegovih predstava. U mene je imao bezgranično poverenje, naša povezanost rasla je iz predstave u predstavu, delili smo slična razmišljanja i stavove. Zahvaljujući ulogama koje mi je davao, čini mi se da je Žanka (kao vrsna komičarka) objedinila sav moj rad.

Bila je jedna od naših najvećih komičarki, ali sa tragičnim životnim krajem?

- Imala je buran i dramatičan život u veku u kojem je bilo mnogo, na neki način, tragičnih glumačkih sudbina. Jer, još je onih koji su završili na ružan način nebrigom društva ili esnafa.

Na kakve sudbine mislite?

- Mnogo je darovitih glumaca, među njima i onih koji nikad ne dobiju pravu šansu. A za glumca ništa tužnije. Imala sam sreću da je baš Jagoš došao na "Medeju" koju sam igrala na trećoj godini studija. Nije me poznavao, ali me je prepoznao i pozvao da radimo. Još je mnogo Žanki među nama koje čekaju svoju priliku ili reditelja... Neki darovi se nikad ne pokažu, za neke i ne znamo da postoje.

I među mladim umetnicima?

- Volim da radim s mladim ljudima, poput sjajnih reditelja kao što su Igor Vuk Torbica i Milan Nešković. Sarađivala sam s njima u predstavama "Carstvo mraka" i "Bela kafa", s vrsnim glumcima u podeli. Mogu da razumem rediteljski oprez kad angažuju mlade glumce, ipak, treba im više hrabrosti da daju poverenje i prostor toj deci. To je nužno da bi neko pokazao svoje mogućnosti. Jer, naš se posao gotovo isključivo radi iz ljubavi. U jednom novinskom tekstu pročitala sam kako je neko od umetnika rekao: "Toliko sam zadovoljstva imao na sceni, dok mi je život bio s malo radosti". Nažalost, u ovome ima istine. Glumci stalno jure ono što ne mogu da stignu i neće stići. Zato su nagrade divna stvar, uveravaju vas da neko ceni to što radite i da vaš rad ima smisla.

Da li je zaborav kolega, kao i publike, najteža stvar?

- To da vas je neko zaboravio ili na vas ne računa, veoma je bolno. Glumac se tada oseća neiskorišćeno, obezvređeno, nepotrebno. A to je otvorena rana... Eto, Žanka je bila dijabetičar, pa i mnogi drugi veliki glumci rano su se razbolevali ili umirali. Gluma je opasna i nimalo naivna igra. Kopanje po sebi vas razboleva, mada i leči. Ponekad na sceni i ozdravite. Dakle, nekad je melem, nekad so na rani.

Sloboda Mićalović: Zahvalna sam Vojinu, roditeljima i deci na strpljenju

U "Buhi" ste proveli glumačku mladost, osamnaest sezona. Šta vam je to donelo, a šta uskratilo?

- Ovo pozorište mnogo mi je dalo. U vreme kad sam primljena, krajem osamdesetih, puno sam radila i išla iz podele u podelu. Sticala nova iskustva i veliku glumačku kondiciju, kalila se bez prekida. Gluma se uči celog života i za nju je veoma važan kontinuitet. Igrala sam i na Večernjoj sceni, u predstavama poput "Sna letnje noći" i "Romea i Julije". U "Buhi" su bili i Gaga Nikolić i Seka Sablić, ali sam ja možda predugo ostala... Sve je u životu splet okolnosti. Onda je me Jagoš pozvao da u Narodnom radim "Učene žene" i "Gospođu ministarku", pre toga "Skup" i "Govornicu" u JDP. Dobila sam prostor i mogućnost da druga pozorišta shvate da sam im potrebna. Volim dramu, iako je komedija najteži žanr: za njega se mora naći pravi ključ.

Od koga ste "krali" zanat?

- U filmu "Led" igrala sam sa Batom Živojinovićem. Bili smo bračni par, baba i deda. Postoji scena u kojoj ja "umirem", a Bata dolazi na vrata i samo kaže snaji: "Idi, donesi sveću". Tužna iskra u njegovom oku jednostavno je preplavila publiku. Bio je fascinantan. Od njega sam naučila da ne treba žuriti s replikom. Znao je da "gađa" desetku, tačno i s merom. Veoma je važno da imate dobrog partnera, koji vam govori i gleda vas kad i kako treba, ima u vas poverenja.

Milorad Mandić Manda bio je jedan od njih?

- Manda je moj oslonac u "Buhi", kao i u čuvenoj Radoševoj seriji. Naučio me je svemu. Velika duša, heroj našeg doba. Borac koji se hvatao ukoštac s najvećim izazovima, sanjar i vizionar. Naučio me je kako da se radujem i tugujem, kako da podržavam i ne podržavam, uživam na snimanjima i zajedničkim ručkovima, gledam u kameru, pa i pomalo šmiram i improvizujem. Na sve sam pristajala, jer je bio veličanstven...

Igrali ste ženu sa sela, mada niste imali ličnog kontakta sa seoskim životom?

- Igrati mentalitet je teško, morate da uđete u unutrašnji život tih ljudi i mislite kao oni. Radoš je iz Medveđe i mnogo nam je pomogao. Verujem i da će se narod vraćati ovoj seriji kao i drugim, poput "Kamiondžija". Jer, ona govori koliko je porodica ugrožena, kako smo zaboravili ko smo, da nam je selo koren iz koga smo svi nikli, pa i da nam bez njega nema opstanka.

U selu niste živeli, ali ste upoznali radost odrastanja u malom gradu?

- Rođena sam u Sloveniji, tata je bio rudarski inženjer. Preselili smo se kasnije u Aleksinac i moj otac je bio s rudarima u vreme one velike nesreće eksplozije metana. Spasavao je ljude, kao i mnoge kolege. Nažalost, ne sve. Rudari su, inače, specifičan soj ljudi. Uvek nose glavu u torbi, kod njih nema ni sujete, ni dvoličnosti... U Aleksincu sam završila osnovnu školu i gimnaziju. Nekada je to bio živ i lep gradić, sa igrankama u velikom parku, glumci su im često dolazili u goste. Iz Aleksinca je i neprevaziđena tašta naše scene Olga Ivanović, Andrej Šepetkovski, Feđa Stojanović. I danas često odem da posetim majku i tetku. Puno mi je srce kad izađem s njima i njihovim drugaricama. U malim sredinama zadržalo se nešto što još podseća na neko davno vreme: poštovanje, saosećanje, iskrena ljubav čoveka za čoveka.

Iza vas je uloga koja je sušta suprotnost svemu tome, jedna od najnegativnijih junakinja svetske literature?

- Matrjona kaže: "Para je svakom poslu gospodar". Za razliku od likova Dostojevskog, Tolstojeva junakinja ništa ne radi s planom. Vođena je životinjskim nagonom, želi po svaku cenu da obezbedi sebe i sina. Manipulativna, ne bira sredstva da dođe do cilja. Učestvuje u svim zločinima, a ruke je oprala od svega. Danas među nama ima i te kako tog animalnog nagona. Ljudi su postali alavi. Kao životinje kidaju plen, iako imaju samo jedan želudac. Zato u "Carstvu mraka" nema pokajanja. Kasno je za njega kad se zločin već počini, a u društvu ogrezlom u zlo nema ni pred kim da se pojedinac pokaje...