Petar-Peca Popović o bliskom susretu sa smrću: Neću da umrem na tuđi dan

Rok kritičara, novinara i publicistu, svedoka i idejnog pokretača najznačajnijih događaja u domaćoj pop kulturi u poslednjih pet decenija, iako je dva puta doživeo kliničku smrt, preživeo šest infarkta, ugradio osam bajpasova i sedam stentova, nije napustio životni optimizam, već planira nove poslovne i lične poduhvate

- Neću da umrem na tuđi dan - poručuje poznati rok novinar, kritičar i publicista Petar-Peca Popović (68) citirajući svoju tetku Nerandžu, majku Bore Đorđevića, koja je to često umela da kaže. Istinski je medicinski fenomen, preživeo je šest infarkta, osam bajpasova, pet kateterizacija, sedam stentova, četiri operacije i dve kliničke smrti u istom danu. Od prvog infarkta, koji je doživeo u 32. godini, bolest smatra svojim najboljim prijateljem.

- Najveća istina je da možete imati porodicu, da deca mogu otići od kuće, da se možete venčati i razvesti nekoliko puta, ali da vam je jedini i najbliži saputnik u životu zapravo vaša bolest, te da nemate nikog bližeg. Koliko ona vodi računa o vama, toliko i vi morate o njoj, koliko želi da vam dođe glave, toliko vi treba da nastojite da to sprečite. Ako vam je bolest najveći prijatelj, sami sebi ste najveći neprijatelj, onaj baksuz u vama. Bolest vas nikad ne ostavlja, o njoj ste prinuđeni da mislite, s njom da drugujete, da pazite na nju na isti način na koji ona pazi vas. Ukoliko probate da je prevarite, i ona hoće vas, želi da vam naudi. Zato morate da budete svesni njene podlosti i da imate iskustva. Kad se junačite, postajete njen zavisnik. Tačno znam, kad koračam i primetim bilo kakvu promenu, usporim hod, namerno neću da radim stvari da je izazivam. Prijatelja nikad nećete izazivati i provocirati, ni u društvu a ni nasamo, nego ćete uvek voditi računa o njemu.

NAVIJANJE IZ ANESTEZIJE

Kad bi se analizirala samo porodična anamneza, malo ko bi mu dao šansu za dug i kvalitetan život.

- Tetka Nerandža je bila u pravu, mislim da nije fer da umrem na tuđi dan, zato čekam svoj. Ali pošto znam koliko su pažnje, žrtve, ljubavi, obzira poznati i nepoznati ljudi iz medicine uložili u moj slučaj, imam veliku odgovornost, ne samo prema mojoj porodici nego i prema svima drugima koji su mi omogućili da doživim 68. Znate, sad igram životne produžetke, jer sam sve ono što je radilo protiv mene, zahvaljujući dobroti, pažnji i humanosti doktora, prebrodio. Već 36 godina sam vegetarijanac, mnogo pešačim i pridržavam se svih saveta lekara. Verovatno sam zbog toga živ. Ako imate u vidu da su svi moji umirali od prvog, a da sam ja preživeo šest infarkta, onda je to dokaz koliko su medicina, kardiologija i vaskularna hirurgija, kao i farmacija, uznapredovale.

Svestan je da slučajeva poput njegovog nema mnogo, ne samo u Srbiji nego i u svetu. Pamti dan kad je prvi put odlazio u Sremsku Kamenicu na ugradnju tri bajpasa.

- Seo sam u kola, pratila su me moja dva sina, stariji je tada imao osam, a mlađi sedam godina, trebalo je da pođe u prvi razred. I opet sam pomislio da nemam pravo da umrem na tuđi dan, jer moj još nije došao. Pre operacije, za koju nisam ni znao kakva je i šta me čeka, a izveo ju je doktor Radovanović sa svojim timom, tražio sam da mi u šok sobu donesu televizor jer je Jugoslavija na Svetskom prvenstvu sutradan igrala protiv Saudijske Arabije. Lekari su mi rekli da sam lud, da posle operacije, koja bila zakazana za ponedeljak, do petka neću uspeti da se oporavim od anestezije, a ja sam se dan kasnije drao iz sveg glasa. Doktori i osoblje su prekinuli intervencije da vide ko je taj ludak što navija. Sedam dana posle toga za opkladu sam se popeo četrnaest spratova pešice u “Politici”, gde sam tada radio. Danas mi to ne bi palo na pamet.

Prvi infarkt preživeo je na nogama. Kod lekara je otišao tek posle tri dana.

- Bio sam tada glavni urednik časopisa “Rok” i petkom uveče smo Dina Čolić i ja snimali emisiju “Krajem nedelje” na jednoj televiziji. Došao sam s posla u tri po podne i pred kapijom me je zatekao kamion s pet tona ćumura, koji mi je poslao prijatelj. Supruga Mira je s decom bila na moru i čitavo popodne utovarivao sam ugalj u podrum, a uveče normalno otišao na snimanje. Kad sam se vratio kući, legao sam da spavam i odjednom se probudio, imao sam utisak kao da sam u bazenu punom vode. Bio sam skroz mokar i čudio se što sam toliko znojav, a ujutru nisam baš najbolje funkcionisao. Tek u ponedeljak sam otišao kod svog doktora, koji mi je sav zapanjen uradio EKG i otkrio da sam preživeo srčani udar. Tako sam zapravo otkrio da imam problem.

Jedan infarkt zadesio ga je na putu za Kragujevac, gde je bio s Većem za demokratske promene tokom kampanje za izbore 2000. godine.

- Pošto je video da se ne osećam dobro, drug me je pitao šta se dešava, a kad sam mu rekao da imam infarkt, hteo je odmah da me vode u bolnicu. Odgovorio sam mu da je sve u redu, posle skupa smo seli u mali autobus i krenuli za Beograd. Pokojni Miodrag Perišić, koji je kasnije umro baš od srca dok je bio naš ambasador u Otavi, pitao me je da li stvarno imam srčani udar. Potvrdio sam mu i dodao da mi je već malo bolje. On je potom zaustavio autobus na prvoj pumpi i kupio dve boce viskija, koje smo popili do Beograda. Sutradan sam otišao na promociju knjige mog doktora i prijatelja Petra Seferovića u Dekanat Medicinskog fakulteta, zajedno sa muzikom. Kad se sve završilo, on se interesovao kako sam, a kad sam mu saopštio da sam prethodne noći doživeo srčani udar, ali da sam sad dobro, rekao je “Lažeš?” i odmah me odveo u bolnicu gde su mi uradili EKG i smestili me u krvav i mokar krevet u kome je nekoliko minuta ranije umro čovek. Tada sam već umeo da prepoznam simptome. Prvo počnem naglo da kašljem, pa pokušavam da se smirim i uključim sve resurse da vidim šta može da me zadesi u naredna dva-tri minuta, da li mi prsti funkcionišu, da li se bol širi u grudima. Jednom sam imao lažan bol, od ujutru me bolela ključna kost. Žena mi je dala brufen, pozvali smo našeg druga, doktora Vujičića, koji ima ordinaciju u komšiluku. Rekao sam mu da opet imam infarkt, jer umem da prepoznam taj bol, ali ne, bolest me je tada prvi put prevarila, izgleda da nisam bio korektan prema njoj.

RADO SRBIN IDE NA OPERACIJU

Uveren je da je bolest velika škola, a da kao pacijent stičete celoživotno obrazovanje.

- Najgori su oni koji ne veruju svojim lekarima. Morate da nađete osobu u koju imate poverenja. Da mi moji doktori, profesor Seferović, Laza Davidović i ova njihova ekipa, Marković, Vukčević, Delić, kažu preko telefona sad uradi to i to za svoje zdravlje, istog momenta ću sve to učiniti ne pitajući zašto, jer znam da mi žele sve najbolje. Najvažnije je da čuvate svoju bolest, da se ne junačite mimo saveta stručnjaka. Doktor neuspeh u vašem lečenju pripisuje sebi, ima vas na savesti. I na to uvek morate da računate, a on neće da bude neuspešan. Najviše volim operacije. To vam je kao s automobilom - pokvarite se i uradite generalnu, pa idete dalje. Zamislite da vam kažu: “Ne možemo da operišemo”. To je najveći poraz.

Na poslednju operaciju otišao je nakon što je problem sa zakrečenom karotidom otkrio sasvim slučajno.

- Moj prijatelja Đura nije se osećao najbolje i otišli smo do bolnice. Doktor je hteo da i meni pogleda karotidu, kad sam već tu. Bila je 89 odsto zapušena i pitao sam odmah ko može da me operiše, pa su me poslali kod Lazara Davidovića koji je bio dežuran u susednoj sobi. Ušao sam kod njega sa snimkom. Saopštio mi je da je situacija ozbiljna, te da se moram operisati što pre. Kad sam ga pitao kad, odgovorio je čim se ohrabrim. Rekao sam da li može sutadan, a on meni: “Kako to mislite?” Odvratio sam da nemam šta da čekam i uveče došao u bolnicu. S drugom sam se vratio kući, supruga se zgranula kad je saznala da moram na operaciju. Ta intervencija bila je rizična jer sve treba da se uradi za 40 minuta, a posle Hjustona ne smem da primam jaku anesteziju. Epiduralna nije uspela, pa su me sekli naživo. Sve je bilo gotovo za manje od petnaest minuta.