Putovanje Ivane Vujić: Kad je Stokholm bio Dorćol

Rediteljka i profesorka FDU Ivana Vujić dobro je upoznala švedsku prestonicu jer je mesec dana bila gošća poznate spisateljice Agnete Pleijel, a vreme je uglavnom posvetila kulturnim sadržajima, što nije nimalo lako jer u gradu ima oko sto pozorišta i sedamdesetak muzeja

U Stokholm najčešće idem poslom. S jedne strane je to vrlo lepo, a s druge znači da se vezujem za određene toponime značajne za posao. Poslednji put bila sam u švedskoj prestonici na konferenciji Međunarodne federacije za pozorišna istraživanja. Uspeli smo da Beograd, prvi put u istoriji, dobije Svetski kongres međunarodne federacije za pozorišna istraživanja. U pitanju je jedna od najstraijih organizacija tog tipa, nastala još 1957, i predstavlja više od hiljadu praktičara i teoretičara, kao i studenata doktorskih studija. Veliki je uspeh i sreća što ćemo sledeće godine biti domaćini tom kongresu, čime se vraćamo u velikom stilu na pozorišnu mapu sveta, kojoj smo oduvek pripadali.

Nikola Ljuca: Upornost je najbitnija osobina za umetnika

POZNANSTVO SA BERGMANOM

Svojevremeno sam radila komad o Aleksandri Kolontajn švedske književnice Agnete Pleijel, koja je tada došla na premijeru u Jugoslovensko dramsko pozorište jer je to veoma interesovalo. Zatim me je Švedski insitut pozvao da dođem na deset dana u Stokholm. Agneta je rekla da deset dana nije ništa i da neću stići skoro ništa da vidim, i predložila da provedem tamo mesec dana. Tako je i bilo, živela sam kod nje jedan mesec, i uspela da grad potpuno doživim. Obišla sam sva važna pozorišta, odgledala veoma zanimljive predstave, a posle jedne od njih slavna glumica Bibi Anderson, koja me je odvela svojoj kući na večeru, umesila je i začas ispekla hleb, jer ga nije imala u kući. Imala sam privilegiju da upoznam i reditelja Ingmara Bergmana. Uopšte, živela sam nezaboravan pozorišni život.

Ovako je Dragan Nikolić govorio o Bati Živojinoviću: Potajno sam ga pratio, čekao u zasedi, a onda me je doveo do pozorišta

NAJZELENIJA PRESTONICA

Stokholm je veoma veseo i uzbudljiv grad, sa čudesnom mešavinom bujne prirode, neverovatnih parkova i šuma, Baltičkog mora i jezera. Atmosfera je veoma opuštena, valjda je to posledica činjenice da poslednjih dve stotine godina Šveđani žive u miru, bez ratova i sukoba. Najbogatiji je i najveći glavni grad nordijskih zemalja, ali ono što vam prvo upada u oči je da se u njemu osećate kao da ste, recimo, na Dorćolu: nema mnogo turista, kao i veoma mirnih zona u kojima možete da se posvetite razgledanju, šetnji, uživanju u atmosferi grada. Spoj prirode i civilizacije je za mene fascinantan, i volela bih da i Beograd, koji ima potencijale i dve reke, napravi još čvršću vezu s prirodom. U jednom od glavnih gradski parkova prikazali su istorijat života u Švedskoj: napravili su autentične kućice, opremili ih stvarima kakve se upotrebljavaju u domaćinstvima. Okolo je voda, zaliv, more, jezero, i to deluje bajkovito. Stokholm je 2010. dobio je nagradu Evropske komisije kao najzelenija prestonica Evrope. Inače je voda toliko čista da se možete kupati i roniti i u samom centru grada, koji leži na četrnaest ostrva, a naseljeni arhipelag broji čak 24 hiljade. U gradu ima 57 mostova, a veliki broj ostrva je izolovan i do njih možete doći samo čamcem ili brodićem. Moram priznati da mi se ideja da živim na nekom ostrvcetu do koga se dolazi samo vodom veoma sviđa, jer bih mogla sama da odaberem ko će mi doći u goste. Ili neće.

STRINDBERGOVA KULA

Radionica za talenat: Marko Janketić otkriva kako je raditi sa čuvenim ocem

Jedno od omiljenih mesta mi je i kraljevsko pozorište "Dramaten", ne samo zbog slavnog Bergmana koji je tu jedno vreme bio direktor, nego zato što su jedan klasični teatar, poput našeg Narodnog pozorišta, godinama proširivali, pa sad u toj zgradi imaju čak sedam pozorišnih scena. To znači da svi glumci imaju šansu da svako veče igraju na jednoj od pozornica, pošto su napravili čak i dečju scenu. Mislim da je to sasvim dovoljno. Grad inače ima više od sto pozorišta, i oko 70 muzeja, od kojih veoma volim Strindbergov, smešten u jednoj kući-kuli, gde je slavni pisac proveo poslednje godine života. Tu je i njegova prebogata biblioteka. Ko želi da malo dublje upozna Stokholm, trebalo bi da pročita Strindbergovog "Služavkinog sina".

POZORIŠNO ČUDO

Obišla sam i Stokhlomski univerzitet, gde je i održana konferencija. Ima više od 35 hiljada studenata, kampus je van centra ali je urađen sjajno, sav u zelenilu i ima izuzetne amfiteatre i sale, a studenti mogu uživati na otvorenom, pored neke vode. Postoje i druge pozorišne škole, neke nastale u XVIII veku. U vreme kad sam bila tamo slavili su 250 godina Drotingholmske, odnosno kraljevske palate, u kojoj je pre dva i po veka napravljeno Kraljevsko pozorište. Jedinstveno u svetu, jer je sva pozorišna tehnika od drveta i kanapa, bez ijednog komada gvožđa i sve je potpuno restaurirano, da izgleda kao iz tog vremena. U pozorištu se i danas igraju opere i pantomimske predstave s autentičnim efektima, bez modernih pomagala. Nalazi se pored Kraljevske palate, na oko tridesetak kilometara od grada, u divnom predelu, okruženo zelenilom. Pravo malo čudo koje će ostati i za buduće generacije kao inspiracija, jedinstveni artefakt jednog vremena, a na Uneskovoj je listi svetske kulturne baštine.

ZLATNA DVORANA

Gradska većnica, u kojoj se dodeljuje čuvena Nobelova nagrada, takođe je vrlo zanimljiva. Tamo smo imali završnu večeru posle konferencije, koja je bila konvencionalna, odnosno švedska, s lososom, krompirom, cveklom i skromnim slatkišima. Najuzbudljiviji su mi bili kelneri, sa belim rukavicama, koji svi odreda imaju po sedamdeset, osamdeset godina, i ubeđena sam da su neki od njih služili i našeg Ivu Andrića kad je dobio Nobelovu nagradu. Sećam se, bila sam srećna i ponosna te 1961, a oni su tada verovatno tek počeli da rade. Na spratu zgrade je Zlatna dvorana, za koju je upotrebljeno osamnaest miliona zlatnih listića, i u njoj se i dodeljuje prestižno Nobelovo priznanje.

BEZ BRZE HRANE

Goran Paskaljević: Šator sa pogledom na Himalaje

Svi se u Švedskoj zdravo hrane, kao i u ostalim severnim zemljama. Ishrana je bazirana na ribi i morskim plodovima. Ali uvoze najbolje i najkvalitetnije voće i povrće iz čitavog sveta, i toga ima svuda, čak i u studentskom restoranu. Nema grickalica i brze hrane, niti pakovanih slatkiša. Na meniju su uglavnom lososi i sve vrste morskih riba i plodova. Slatkiši su vrlo jednostavni, od voćne pene ili raznog voća s kremom, i deluju vrlo skromno, ali ukusno.

ČUDESNE BOJE

U Stokholmu su najlepše svetlo i boje cveća. Nema mnogo toplih dana, pa svakom sunčanom trenutku Šveđani prilaze s radošću. Čim malo otopli odmah se mogu videti razolićeni, u sandalama i papučama, iako su temperature za naše pojmove prilično niske. Ali i velika vlažnost i svetlost, posebno tokom letnjih meseci, daju cveću i biljkama neobičnu lepotu i čudesne boje. Tako uzbuljive boje sam videla još samo u Helsinkiju i u Engleskoj. A Baltičko more je zaista veličanstveno, s nekom tamno-teget, skoro crnom bojom. Svakom bih preporučila da obiđe arhipelag Stokholma.

Neda Arnerić: Blagorodno gostovanje u Kanadi

SINDROM RAZUMEVANJA

Inače, jedan od najpopularnijih muzeja je Vasa, na ostrvu Đurgarden, u kome se čuva jedini brod iz XVII veka sa svim autentičnim delovima, od katarki i palube do krme. Brod je potonuo 1628. na prvom isplovljavanju, ali je kasnije potpuno rekonstruisan. Baš ništa nije promenjeno. U Stokholmu je i najstarija aukcijska kuća na svetu. To je pravi primer kako se čuva baština, od Šveđana bismo mogli mnogo toga korisnog da naučimo.
Glasam i za Stokholmski sindrom, koji je u svetu poznat, ušao je i u zakonske odredbe. Da podsetim: pljačka banke "Kreditbank" 1973. i otmica talaca su se završile neuspešno, a ono što se posle dešavalo bilo je neverovatno: svi taoci i prisutni koji su se tada zatekli u banci su branili pljačkaše, i na sudu su svi svedočili u njihovu korist, imali su samo reči odbrane za njih. Zovem ga sindromom razumevanja i slobode, bio je to pokušaj da se razume zašto je neko ustao protiv bankarskog sistema koji je još tada vladao bogatom Švedskom.