Singl mama Nataša Miljković: Karijero, sačekaj i izvini!

Novinarka RTS-a Nataša Miljković (39) u ekskluzivnom intervjuu za magazin Gloria otkriva koliko su joj se prioriteti promenili otkako je njen sin Lazar krenuo u školu, kao i u kakvim je odnosima sa njegovim tatom i bivšim suprugom, glumcem Srđanom Timarovim (40), sa kojim je provela šest lepih godina.

Od septembra ste mama đaka prvaka, kako ste se sin i vi snašli u toj životnoj prekretnici?

- Dobro nam ide. Nema preterane euforije, ali to je verovatno u redu. Njemu je škola najbolja na svetu, veruje i da ima najbolju učiteljicu, mada ja mislim da je to tako zato što se već trećeg dana žestoko zaljubio.

Kakva je potencijalna “snaja”?

- Divna je, kao da sam je ja birala. Baš je dobra devojčica.

Jeste li Srđan i vi ostali u dobrim odnosima, može li on da viđa Lazara kad god poželi?

- Naravno. Mislim da smo mi danas skoro pa najbolji prijatelji. A sigurna sam da smo najbolji roditelji.

Na koga Lazar više liči?

- To je najpravičnija podela gena u istoriji biologije. Ne zna se, a oboje vidimo sebe u njemu i to shvatamo kao najveći kompliment. Recite Srđanu da Lazar liči na njega i videćete najsrećniji i najponosniji izraz lica. Isto je i sa mnom.

Vi ste singl mama već duže vreme. Kako izgleda jedan vaš dan?

- Ujutru deluje predug, uveče nedovoljan. Teško je biti singl mama, teško je, uopšte, biti dobra mama, ali ako imam mir u glavi, onda se teške stvari rade lako. Ujutru se spremamo za školu i moj posao, pravim Lazaru doručak i užinu, pakujem mu knjige. On je u školi u 8.30 a meni emisija počinje u 10. Nemam vremena da se šminkam na televiziji već ustajem u pola šest i to obavim kod kuće dok on spava. Posle posla, oko četiri, odmah idem po njega, pa dalje u akciju. Često nemam snage, dok ulazim u Lazarovu školu pitam se: “Kako sad da ispunim dan, kako da mu budem zanimljiva ovo popodne”. Sve mi se čini kao nemoguće. Dogegam se do vrata njegove učionice, ali čim se on zaleti u mene, umor prestaje. A kada uveče legnem, zaspim pre nego što dotaknem jastuk. Nemam vremena za druge aktivnosti, vrlo teško prihvatam poslove sa strane, to mora da bude nešto što je ugovoreno mnogo ranije. Izabrala sam da budem prisutna u životu svog sina. Karijero, sačekaj i izvini.

Za materinstvo ste rekli da je ključ koji otvara sva vrata. Otvoreno ste pričali i o postporođajnoj depresiji. Šta je danas najveći izazov sa kojim se susreću majke kod nas?

- Sve je izazov za dobre majke. I sve je opravdanje za manje dobre. Moj izazov je da sina naučim da se čuva od loše dece, grozne muzike, podlosti, droge, nasilja i gluposti. Posle toga nek radi šta hoće.

Plašite li se uticaja okoline, društva?

- Da, ali njega ne plašim. On ne sme sa strahom da uđe u svet, ali mera poverenja mora da bude opravdana. Plašim se dece koja nikada nisu bila briga svojih roditelja, jer su ona sada postala moja briga. Mogu ceo intervju da posvetim stvarima kojih se plašim, ali više od svega toga imam ogromno poverenje u Lazara, i smatram da će ljubav, pažnja i posvećenost koje je dobijao od nas od prvog dana na kraju ipak dati rezultat.

Je li Lazar i dalje mali, dobri đavolak, sa akcentom na dobri, kako ste govorili, i čime vas je nedavno iznenadio?

- Trećeg dana škole učiteljica je već tražila da razgovaramo nasamo. Nije hteo da nacrta mačku, tačnije, rekao je da će to uraditi kod kuće. Kad mu je objasnila da je ona njegova učiteljica i da mora da je sluša, on ju je odmerio i odgovorio joj: “Ti možda jesi učiteljica u ovoj školi, ali svakako nisi učiteljica mog života”. Mene je to oduševilo, zaprepastilo i nasmejalo. Eto, takav je on.

U kojim predmetima ste neprikosnoveni, a za koje vam treba pomoć da biste sinu pomogli oko domaćih zadataka?

- Mislim da moju pomoć iz matematike može da očekuje samo u prvom razredu, posle će on mene morati da uči. I dan-danas sanjam tu noćnu moru da sam dugo odsustvovala iz škole i da treba da polažem ispit iz matematike. S druge strane, srpski jedva čekam, ali čini mi se da Lazaru tu neće biti potrebna pomoć. Ima neverovatno bogat rečnik i osećaj za gramatiku, čak je i pre škole on nas ispravljao oko toga “kako se šta kaže”.

A šta je “posao za tatu”?

- Mislim da je i kod njega matematika kritična, to me brine. Šalim se, ja ću se truditi da ne uskačem previše, možda tek ponekad. Sa mnom nikada niko nije učio, roditelji nisu znali ni koje predmete imam, molila sam ih da odu na roditeljski povremeno. Iz tog razloga uvek sam bila vrlo dobar đak, ali sam zato na fakultetu bila među najboljim studentima. Mislim da decu ne treba ni na šta terati, jer će u suprotnom učenje shvatiti samo kao način da zadovolje roditelje. Ili da ih kazne. Meni je učenje bilo način da nađem sebe u godinama puberteta i posle njega. Zato i danas učim i sećam se spremanja ispita kao vremena najvećeg spokoja i smisla.