Slađana Milošević: Uz moje ime vezivale su se najteže bolesti, deca koju krijem, droga i hapšenja

U godini u kojoj obeležava četiri decenije od objavljivanja prvog singla ‘Au, au’ i pojavljivanja na muzičkoj sceni pevačica i kompozitorka otkriva koliko je bilo teško biti ispred svog vremena, zbog čega su je udarali i pljuvali na ulici

Ikona avangardne umetničke scene i začetnica novog talasa na našim prostorima Slađana Milošević (61) ove godine proslavlja četiri decenije karijere, čiji je početak obeležen izlaskom kultnog singla “Au, au” s kojim je krenula epoha rušenja tabua i osvajanja slobode u vremenu kada je svako istupanje od zacrtanih pravila doživljavano kao velika pretnja celokupnom sistemu.

- Pesmu “Au, au” sam morala sama da napišem jer u vremenu šlagera i festivalske muzike nije bilo kompozitora s kojima se moglo stvoriti nešto novo: spoj modernog, ekstravagantnog i dinamičnog pop roka. Tada se radilo po strogo propisanim pravilima, te je postojalo čak i nešto što se zvalo “nastupno odelo”. Muški izvođači su nosili obavezno odelo sa mašnom, a žene duge haljine, obično s ružom, uz klasične fruzure. Živeli smo u društvu kulturnog diktata, propisanih ideja, ponašanja, razmišljanja, sveukupne stvarnosti. Svi su pevali o apstraktnoj ljubavi, a tekst pesme “Au, au” govori o slobodnoj devojci koja ruši sve zabrane i pravila i izaziva direktne reakcije ljudi. Konkretan je - ja šetam, ti reaguješ, volim te, ti mene voliš ili ne voliš. Poruka je bila: “Hajde da direktno komuniciramo”, jer u to vreme se sve krilo i bilo obavijeno tajnom. Prosto je bilo nemoguće doneti nešto novo a da ne izazovete revoluciju, potpuni haos i nered. Tako je i bilo.

Kako ste uopšte izdali taj singl?

- Godinama sam odlazila u PGP RTB i svaki put dobijala izgovor zašto neće objaviti singl. Poslednje što su izmislili bilo je da nemaju novca. Otišla sam na tromesečnu turneju po SSSR-u, gde sam često nastupala kao solo vokal i violinista u ansamblu Saše Subote, koji je izvodio popularnu muziku različitih žanrova. Vratila sam se sa torbom punom novca i praktično im izbila i poslednji adut iz ruku. Ponudila sam finansiranje singla sa pesmom “Au, au” i obavezala se da ću otkupiti ceo tiraž.

Kada je publika prvi put čula pesmu?

- Na festivalu “Leto 1977.” u Domu sindikata. Učestvovalo je dvadeset osam izvođača. Međutim, kada je festival emitovan na televiziji, moje numere nije bilo, mada me je kamera snimala kao i sve druge a publika sjajno reagovala. Objasnili su mi da je razlog tehnička neispravnost. Bio je to izgovor koji sam kasnije u životu mnogo puta čula.

Onda se desilo čudo na koncertu “Bijelog dugmeta” kod Hajdučke česme, gde ste nastupali kao gost i pred osamdeset hiljada ljudi izveli “Au, au”.

- U prva četiri reda ispred bine bili su vojnici zaduženi da čuvaju red. Iza i oko scene stajali su policajci, takođe u ulozi čuvara reda. Za vreme mog nastupa u publici je nastao takav nemir da je sve izmaklo kontroli. Ljudi su se peli na binu, a vojnici su se njihali uz muziku i zaboravili na svoju dužnost. Onda su se uključili policajci, koji su sa pozornice sklanjali i vojnike i publiku. Pevala sam iza živog zida policajaca gotovo dvadeset minuta. Brinula sam se da ne dođe do nesreće jer je bina bila podignuta na neravnom terenu. Euforija u publici trajala je više od četrdeset minuta i zbog toga je koncert “Bijelog dugmeta” kasnio. Sledeće je bilo gostovanje u emisiji “Od glave do pete” voditelja Milovana Ilića Minimaksa i Minje Subote, i niko više nije mogao da zaustavi euforiju.

Ubrzo ste postali san muškaraca. Koliko su ludeli za vama?

- Ludele su i žene, ali od besa, jer su u meni videle konkurenciju. Najviše sam problema imala sa njima. I danas je tako. Žene ne prihvataju solidarnost, već jedna u drugoj vide protivnice. Nikada nisam želela da postanem san muškaraca i steknem popularnost seks-simbola. Nije mi laskalo to što sam im na takav način zanimljiva. Jednim delom sam osećala i sramotu. U umetnosti sam od četvrte godine, a od trinaeste nastupam javno. Kao violinistkinja snimila sam nekoliko albuma sa orkestrom Radio Beograda, igrala u avangardnim predstavama, imala mnogo iskustva na sceni, ali ne i sa popularnošću ovog tipa.

Bili ste mladi, jeste li imali s kim da pričate o situaciji u kojoj ste se našli?

- Euforija koja se stvorila oko mene bila je nešto apsolutno novo i nije bilo osobe s kojom sam o tome mogla da razgovaram. Niko nije imao iskustva sa slavom pop zvezda i njenim mehanizmima, niti se moglo predvideti šta se sve može dogoditi. Doživljavala sam bezbroj neprijatnosti, od udaranja na ulici, štipanja, saplitanja, guranja, šutiranja, čupanja za kosu i garderobu, verbalnog vređanja, sve do pljuvanja i potezanja oružja. Tako je u meni rastao otpor prema slavi, koji i danas imam. Bila sam ćutljivo dete koje se naprasno našlo u situaciji da se brani. Verovatno sam zbog toga postala borac za prava i slobodu ljudi. I sada je tako.

Pored mrzitelja, stekli ste i armiju obožavalaca.

- Nisam odlazila na nastupe bez pratnje. Uz mene su obavezno bila dva bodigarda. Ljudi su prilazili da me dodirnu, povuku za odeću, pocepaju komad garderobe i uzmu delić mene. Bilo je to vreme mnogih zabrana u umetnosti, filmova, knjiga, i kažnjavanja neposlušnih. Pojavila sam se sa novom vrstom provokacije, koju je bilo nemoguće kontrolisati. U tome i jeste veliki značaj pop kulture, jer omasovljuje nove ideje. Ljudi koji su slušali moje pesme i dolazili na koncerte reagovali su pozitivno. Obezbedila sam im mali procep slobode, mogućnost da govore o sebi, svojim razmišljanjima, ljubavi i, na kraju, onda još zabranjenoj temi seksualne slobode. Na mojim nastupima je uvek dolazilo do erupcije emocija, a posetioci bi se često potukli iz strasti ili zbog suprotstavljenih stavova. Danas niko više ne može izazvati takvu emotivnu reakciju publike. Sve je postalo prihvatljivo.

Posle hita “Au, au” usledili su novi: “Simpatija”, “Seksi dama”, koja je zbog prve reči takođe bila osporavana, “Recept za ljubav”, “Amsterdam”, a onda su nakon jedne vaše američke turneje stigle nove zabrane. Šta se zapravo dogodilo?

- Moje kolege su, iz čiste ljubomore, potpisale peticiju i optužile me za delovanje protiv države. Pripadnici državne bezbednosti pozivali su me na informativne razgovore, raspitivali se s kim sam se družila u Americi, da li sam sa nekim u kontaktu. Malo potom dobila sam i zvaničnu zabranu da bilo gde u svetu predstavljam Jugoslaviju.

A zatim je objavljeno da ste preminuli. Kad je to bilo?

- Tokom 1984. neki mediji su javili da nisam živa. Redakciji Studija B se javio čak i jedan lekar i ispričao kako me je nosio sa šestog sprata nekog novobeogradskog solitera i tvrdio da je bio svedok moje smrti. Tog dana sam bila kod kuće, a potom u avionu na putu za Pariz, i priča nije imala nikakve veze sa mnom. Neprestano sam bila pod pažnjom javnosti i sve što bi se čulo o meni, makar bila i laž, uveličavalo se. Uz moje ime vezivale su se najteže bolesti, deca koju krijem, najmanje njih dvadesetoro, upotreba i švercovanje droge i hapšenja. Ne postoji negativna stvar koja mi nije pripisivana.

Kako to objašnjavate?

- Ukoliko nešto smeta vašem komforu, ako vam oduzima teško stečenu sigurnost, onda ćete sve učiniti da to uništite. Gledano sa aspekta žensko-muških odnosa, ako se muškarac oseća ugroženim zato što je žena uspešnija i bolja u mnogo čemu, onda ona postaje pretnja njegovoj urođenoj želji za dominacijom i on ima potrebu da je uništi, diskvalifikuje. Drugačije se ne može izboriti s njom. U svojoj autorsko-enciklopedijskoj knjizi sam napisala da je potrebno mnogo muškaraca kako bi se pobedila jedna žena.

Mislite li da ste nešto propustili istrajavanjem na putu koji ste izabrali?

- Kako da nisam? Propustila sam sve. Život! Nisam živela slobodno. Kada bih izašla iz stana, čekali bi me ljudi koji su tu stajali danima. Nisam imala letovanja, zimovanja, izlaske i život kao drugi iz moje generacije. Velika slava je i veliko žrtvovanje. Moji izlasci su bili moji nastupi, posle kojih bi me čekali neki ozbiljni ljudi, biznismeni, političari, novinari, fotografi. Ujutro bih se probudila i već su tu bili obožavaoci, ali i pisma puna pretnji u sandučetu. S vremenom sam shvatila da je potražnja za mnom njihova potraga za boljim životima. Poznata ličnost treba da se kroz svoju poziciju u javnosti žrtvuje za druge ljude, za njihovu dobrobit i slobodu. Pripadam onima koji uživaju da drugom pomognu.