Mladi glumac proveo je 11 nezaboravnih dana na najlepšem indonežanskom ostrvu, a vozeći se na motoru i obilazeći hramove u džungli važne stvari saznao je i o sebi
Pre dve godine sam bio na Talent kampusu u okviru Berlinskog filmskog festivala i na predavanjima za glumce iz celog sveta, između ostalih, upoznao i kolegu iz Indonezije. Kako smo pet dana bili upućeni jedni na druge, saznao sam mnogo o njegovoj zemlji. Pričao je o mudrosti i ljubavi, o običajima i religiji, ali i o raznim problemima sa duhovnim stanjima, što me je zaintrigiralo. Dve godine kasnije, kada me je pozvao drugar Filip i pitao želim li da budem deo njihove medija ture po Indoneziji, odmah sam pristao.
Venčići od cveća
Holivud, Bulevar sumraka i ledeni jogurt: Putovanje Sofije Rajović u Grad anđela
Posle 23 sata leta, gde god da sam se našao bio sam oduševljen. Prvo me je impresionirao aerodrom - kompletno je napravljen u orijentalnom stilu. Tu su nas dočekali sa tradicionalnim venčićima od cveća, i tada sam shvatio da sam spreman za ovo putovanje, iako je prva stvar koja ne može da se prenebregne kad sletite temperatura od 30 stepeni Celzijusa, kao i vlaga na kakvu mi nismo navikli.
Slaven Došlo: Najvažnije životne lekcije dobio sam od roditelja
Bili smo smešteni u Kuti, mestu najbližem aerodromu. Prvih pet dana sam sa grupom obišao sve što treba da se vidi: pet hramova, dve pirinčane terase, svetu šumu sa majmunima. Jeli smo lokalnu hranu, vodio nas je lokalni vodič, uzurpirali smo salone za masažu, koja je tamo izuzetno jeftina, kao i prodavnice sa umetninama i ručno rađenim predmetima. Probali smo razno šareno voće na pijaci, cenjkali se sa lokalcima, bili kraj vulkana...
Na motoru
Nakon svega toga, posle ozbiljnog premišljanja (jer ima toliko drugih dobrih mesta), odlučio sam da odem u Ubud. Dan pre nego što je trebalo da se odjavimo iz hotela u Kuti na bukingu sam pronašao odličan smeštaj - sastavljen od više vila koje se nalaze na ivici džungle. Ubud nije na moru, ali su mi njegov izgled i taj kompleks zgrada delovali savršeno. Sa druge strane, pretpostavio sam da će me drugari iz Indonezije voditi i na druga mesta na moru, a tako je i bilo. Obišao sam, uglavnom na motoru (koji im je omiljeno prevozno sredstvo) Seminjak, Sanur i okolna sela. Takođe, veliku zahvalnost dugujem drugarici iz Beograda koja je već neko vreme na Baliju, zato što mi je pokazala mesta koja inače nikada ne bih video.
Lakoća življenja
Nama su hinduizam i njihova kultura toliko daleki da sam stalno bio u nekoj vrsti euforije. Priroda je prelepa i u isto vreme zastrašujuća. Bali je prepun radionica u kojima se i dalje proizvode tradicionalni ukrasi za hramove i kuće. Sve vrvi od kafića, restorana, velikih hotelskih kompleksa i intimnih svetilišta. Izbor je širok, a meni se najviše dopala otvorenost ljudi. Ne mogu da kažem da je Bali najlepše mesto na svetu, jer postoji mnogo zemalja koje nisam video, ali svakako ima posebnu atmosferu. Ostrvo odiše nekakvom mudrošću i lakoćom življenja, i to je ono što ga čini posebnim. Ili sam barem ja “uhvatio” taj njegov deo.
Sporazumevanje
Najinteresantnije priče mogao bih da ispričam o razlikama između našeg i njihovog mentaliteta. Oni voze levom stranom, kao u Engleskoj, i saobraćaj pretežno čine motociklisti. Putevi nisu u dobrom stanju i uglavnom se vozi do 40 km/h. U takvim okolnostima, gde na raskrsnici u jednom trenutku bude i po 50 moticiklista, kada se sudare, oni se pridignu, očiste, mahnu jedan drugom, nasmeju se i odu.
Ivana Đorđević: Proslava rođendana “nebu pod oblake”
Mnogo sam naučio na ovom putovanju. Shvatio sam da treba biti dovoljno otvoren za lepe stvari, i da se onda one dešavaju spontano. Obnovio sam lekciju o zahvalnosti i pokušao maksimalno da učestvujem u svakom trenutku.
Najnovije.
