Dan posle tatine smrti glumac Slaviša Čurović, uprkos velikom bolu, skupio je snagu i otišao na snimanje televizijske serije u želji da ne izneveri kolege i druge članove ekipe
Zbog glume je izlazio na scenu povređene glave, padao sa budvanskih zidina i umalo se ugušio ugljen-monoksidom, ali u dve decenije dugoj karijeri dramskom umetniku Slaviši Čuroviću (42) najteže je bilo kad je dan posle očeve smrti došao na set serije “Ubice mog oca”.
- Otac je preminuo iznenada, usred snimanja serije. Dan posle njegove smrti morao sam da se vratim na set. Ne možete dve stotine ljudi da izneverite, nego se stisnete i radite. Ali gore mi je bilo to što sam na dan četrdesetodnevnog pomena igrao komediju u Bitolju, pa sam se smejao i blesavio iako mi nije bilo do toga. Nisam mogao da izdam kolege i publiku. Šta ću, morao sam da radim. Mislite da mi je bilo lepo? Šaban Bajramović je govorio da mu je najteže bilo da peva kad mu je umro brat - kaže Slaviša, kog smo proteklih meseci gledali u upečatljivim ulogama u serijama “Ubice mog oca 3” i “Žigosani u reketu”.
Jedna od poslednjih fotografija sa ocem, na kojoj je i Slavišin brat sa decom
Svestan da nije ni prvi ni poslednji koji je u trenucima velikog bola tugu krio duboko u sebi, trudi se da bude pošten prema poslu koji neizmerno voli. Tako je jednom prilikom glumio sa šest šavova na glavi.
- Zaradio sam povredu nevezano za glumu, a trebalo je da izađem na scenu pod otvorenim nebom u Budvi u predstavi “Banović Strahinja”. Uz sve to, počela je da pada kiša, i mada nisam smeo da pokvasim ranu, igrao sam kao da je sve u redu. Nadao sam se da će se publika razići pre nego što se skroz skvasim, ali to se nije desilo.
Jednom je propao na bini i pao sa visine od dvadeset metara.
- Reč je o istom komadu. Neko je sklonio potporne daske, srećom pao sam unutar zidina i od katastrofalnih posledica spasila me je gomila šuta. Mada sam zadobio potres mozga, odigrao sam predstavu do kraja. Od tada to mesto na sceni zovu “Slavišina rupa”.
GLAVOBOLJA SPASILA GLAVU
Ovakvi događaji nisu neminovno rezervisani za predstave, bilo je napornih dana i na filmskom setu, kad je, na primer, sa ekipom “Jeseni samuraja” snimao 14 noći zaredom.
- U nameri da se malo odmorimo Sergej Trifunović i ja smo odlučili da odspavamo u automobilu, u garaži. Bilo je hladno pa smo ostavili motor da radi. Ništa ne bi bilo strašno da u tom trenutku na istom mestu nije bilo još tridesetak vozila sa uključenim motorima za potrebe scene. Na nas su zaboravili, i da me oko četiri ujutru nije probudila glavobolja, sigurno bismo se otrovali ugljen-monoksidom.
Ipak, daleko od toga da njegove dve decenije glume prate samo ružne uspomene.
- Bez preterivanja, svaki dan snimanja smatram najlepšim. Zato što je to ono što najviše volim, što mi pripada. Svim srcem sam tu, pošteno radim svoj posao i nikad nisam došao namršten, nervozan. Trudim se da mi snimajući dani budu najbolji u životu, i ako sam ih skupio oko pet stotina dosad, znači da je bilo isto toliko lepih dana. Identičan osećaj imam još jedino kad sam zaljubljen.
Zvezde.
