Slobodan Beštić o razlozima zbog kojih je hteo da napusti glumu

Istaknuti umetnik, prvak Drame nacionalnog teatra Slobodan Beštić (52) svojevremeno je ozbiljno razmišljao o tome da zauvek napusti glumu. Dobitnik brojnih priznanja, među kojima se izdvajaju “Raša Plaović” i evropska nagrada za glumu “Gordana Kosanović”, koju dodeljuje Roberto Ćuli, dugo se preispitivao i vagao šta bi bilo najbolje za njega, ali je na kraju ipak shvatio da je najsrećniji na pozorišnim daskama. I da one u njegovom slučaju znače život u bukvalnom smislu te reči.

- Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih našao sam se u ćorsokaku - otkriva Slobodan. - Bio sam tada još član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, imao sam sreću da odmah posle diplomiranja na FDU uđem u repertoarsko pozorište i u njemu odigram brojne lepe i značajne predstave, poput “Buđenja proleća”, “Nižinskog”, “Dozivanja ptica”. Mnogi za taj period kažu da je bio “zlatno vreme” JDP-a. Uporedo sam se i samousavršavao, jer oduvek imam nagon da radim na sebi. Većina glumaca kada završi akademiju prestane da se razvija, a ja sam uvek imao sumanutu, ludačku potrebu da stalno rušim granice, istražujem dokle mogu da idem.

Dva puta je pohađao seminare u Danskoj, u teatru- laboratoriji Euđenija Barbe. U međuvremenu je vežbao i novostečena znanja i veštine iskoristio u nekim alternativnim predstavama u kojima je igrao. Bili su to projekti “Dah teatra”, koji je afirmisao takozvani fizički teatar. Ubrzo je napravio i svoju laboratorijsku grupu “Svan teatar”, kao i “Omen teatar”, a paralelno je glumio i u matičnoj kući.

- Neprestano sam bio na klackalici između dva načina glume, mada sam osećao veliko zadovoljstvo radeći oba. Lomio sam se da li da napustim repertoarsko pozorište i uputim se u laboratorijske istraživačke vode i potpuno se posvetim tom vidu teatra. Ali, morao sam da imam i reditelja i grupu koja je veoma umetnički nastrojena da bih se osećao ispunjenim. Posle seminara u Danskoj pozvali su me na FDU da budem asistent Feridu Karajici na predmetu scenski pokret, pošto sam do tada to radio kao demonstrator. Nekako istovremeno sam Mirjani Karanović na privatnom fakultetu asistirao na katedri za glumu, a sa Ljubicom Beljanski Ristić sam u Centru za kulturu pravio programe koji su nastali iz “Škozorišta” i “Školigrice”. Bila su to četiri oblika bavljenja poslom koji me zanima i ispunjava, ali nisam mogao da dokučim gde sam zapravo ja. Potrefilo se da u pozorištu dugo nisam imao lepe i važne uloge, ušao sam u mašineriju koja melje i jede čoveka. Samo sam ispunjavao zadatke, u jednom trenutku to se svelo na role tipa unošenja tacne na scenu. Bio sam razočaran, lutao sam i stalno se pitao da li ću ikad više dobiti neki lep lik ili će takva situacija potrajati narednih deset godina. Rekao sam sebi - ako je tako, onda bolje da pređem u alternativu. U to vreme veoma me je ispunjavao rad sa decom kod Ljubice. Bili su to ozbiljni projekti u kojima su učestvovali tinejdžeri i često sam osećao koliko umetnost može da te dotakne direktno, da učini da promeniš način razmišljanja i gledanja na neku temu.

POŽAR SEĆANJA U tom periodu u požaru je stradalo Jugoslovensko dramsko pozorište, što je doživeo izuzetno emotivno.

- Osećao sam se kao da mi je izgoreo život, bio sam veoma vezan za tu kuću. Stalno sam gledao zgarište. Presvlačili smo se u kontejnerima i igrali na sceni “Bojan Stupica” i u drugim gradskim teatrima. Tada sam poželeo da odem, da napustim repertoarsko pozorište i njegove konvencije, rutinu, dosadu. Jer, ako ne igraš lepe i velike uloge koje te inspirišu i kroz koje se razvijaš i rasteš kao glumac, onda to postaje odrađivanje posla, slično odlasku u banku i radu na šalteru. Mene je to ubijalo. Želeo sam da se definitivno posvetim pedagogiji, a moj profesor Predrag Bajčetić tada je odlazio u penziju i ostavljao svoju klasu posle prve godine. Bio je to najozbiljniji izazov. Pedagogija glume objedinjuje sve ono čime sam se bavio, pošto kad nekog mladog glumca učiš da radi na sebi primenjuješ sve što si ti naučio. U JDP-u sam čak i najavio odlazak, ali stvari se nisu razrešile povoljno po mene. Našao sam se na brisanom prostoru, razočaran podjednako u sve, u pedagogiju, repertoarsko i alternativno pozorište. Razmišljao sam da napustim sve. Zapitao sam se ko sam ja sad i čime hoću da se bavim, šta me stvarno ispunjava. Na kraju sam shvatio da je to ipak moj boravak na sceni i da sam najsrećniji i najslobodniji kao glumac, pa čak i u onim predstavama u kojima baš i ne mogu da se prepoznam.

Tih dana stigao je poziv upravnika Ljubivoja Tadića da pređe u Narodno pozorište. Ubrzo je na sceni “Peti sprat” uradio predstave koje je voleo, kao što su “Balkanske plastike”, “Tišina trezni” i “Hamlet”.

- Bilo je to kreativno, zdravo i živo pozorište u kome sam se potpuno pronašao. I ne slažem se s tvrdnjom da glumac nije umetnik, odnosno autor, da nema slobodu i da samo govori tuđe reči i ispunjava rediteljske ideje. Ne mogu to da razumem, jer onog časa kad dobiješ tekst, tvoj zadatak je da mrtvo slovo na papiru pretvoriš u žive reči, emocije, da proživiš te okolnosti koje ti je pisac dao kao da su se tebi dogodile.

Umetnik ističe da je talenat kvarljiva roba, nije nešto što je sad bogom dano već mora stalno da se neguje i održava, jer nije baš sve što glumac uradi genijalno.

- Talenat zahteva da se neguje i kroz život, kao način ophođenja među ljudima, kroz razmišljanja, neke principe koje sebi postavljaš, kroz etiku, ono što čitaš, šta te zanima, kako razmišljaš o politici, društvu, psihologiji i drugim temama. Nedavno me je jedan reditelj gledao u “Sari Bernar” i rekao da nije mogao da zamisli da na sceni mogu da budem i duhovit, a profesor Bajčetić odavno mi je kazao: “Vi ste, Slobodane, komičar”, mada sam čitavu karijeru izgradio na tragedijama i dramama. I to je poenta glumačke priče, da te ljudi dožive drugačije, da ih malo navedeš da te vide drugim očima. I da vodiš svoju karijeru tako da se boriš pristojnim i civilizovanim sredstvima, a ne da dozvoliš da se prepustiš i postaneš žrtva.