Glumica Sofija Rajović (29), koju trenutno gledamo u serijalu “Vojna akademija”, već godinu i po bori se s metaboličkim poremećajem poznatim kao insulinska rezistencija, stanjem koje obično prethodi dijabetesu tipa 2. Prve simptome osetila je dok je 2015. boravila u Americi, kad se za samo 23 dana ugojila dvanaest kilograma.
- Većina ljudi iz mog okruženja me je osuđivala, svi prijatelji su mislili da sam tamo mnogo jela brzu hranu. Ni doktori kojima sam se obratila po povratku u Beograd nisu potpuno verovali u to što im govorim, da nisam drastično promenila ishranu, i bili su ubeđeni da imam poremećaj štitne žlezde. Nisam osećala nikakve simptome, samo mi se javljala pojačana želja za slatkišima. Ali njih čitav život volim i nisam mogla ni da pretpostavim da je to zapravo signal da sa mnom nešto nije u redu.
Sofija je posle konsultacija s lekarima odlučila da drži dijetu, ali ona nije donela željeni rezultat. Uspevala bi da, dok je na posebnom režimu ishrane, skine dva-tri kilograma, međutim, oni bi se brzo vraćali.
- Bila sam zbunjena, sve to mi je izgledalo vrlo čudno. Moj otac Svetislav, koji je bio lekar, ceo život mi je govorio: “Vreme je najbolji lek”. Nisam odustajala i na kraju sam došla kod jednog doktora koji je predložio da prekontrolišem šećer i uradim test opterećenja. Rezultati su pokazali da imam insulinsku rezistenciju, odnosno povišen šećer. Moj insulin nije reagovao kako treba kad unosim hranu. Umesto da ta hrana ode u ćelije kao snaga, taložila se sa strane. Zbog toga većina osoba s tim poremećajem ima i problem s oticanjem, praktično se budi s nekoliko kilograma viška, što može da bude dramatično, posebno ako se bavite javnim poslom kao ja.
KILOGRAMI STRAHA
Doktori su joj poremećaj otkrili pre šest-sedam meseci, i od tada je na terapiji lekovima.
- Kad su ustanovili šta mi je, počela sam da istražujem o čemu se radi. Malo ljudi uopšte zna kakve sve probleme može da napravi insulinska rezistencija. Najčešći simptomi su pojačana želja za slatkišima i brzo gojenje, čak i ukoliko ste na nekom posebnom režimu ishrane, a kilogrami, odnosno masne naslage, nagomilavaju se uglavnom u predelu stomaka. I povratni, odnosno jo-jo efekat javlja se uvek, čim prestanete da držite dijetu. U vreme dok sam bezuspešno pokušavala da skinem kilograme imala sam utisak kao da se borim sa vetrenjačama, šta god da sam radila, sav moj trud bio je uzaludan. Osećala sam se veoma loše, čitav život mi se sveo samo na to da stalno merkam neku hranu i gledam na sat kad šta treba da jedem. Ljudi koji imaju problem s kilogramima znaju koliko je to teško i naporno, ne samo za njih nego i za okolinu, koja takođe nastrada. Kad je konačno otkriveno zbog čega sam se ugojila i zašto uprkos svemu nisam uspevala da oslabim, laknulo mi je. Kao da sam bila na sudu i potvrdila da sam u pravu, jer sam znala da nije u pitanju samo povećana količina hrane, nego nešto mnogo komplikovanije.
Isprva nije bila ni svesna koliko je to zapravo ozbiljan problem. Mislila je da će se s njime izboriti uz pomoć lekova.
- Kako je vreme prolazilo, shvatila sam da moje stanje uopšte nije šala i da vodi direktno u dijabetes tipa 2, koji se dobija od svakodnevne nervoze, stresa, neredovne ishrane. Takvo oboljenje ne razvija se preko noći, to je nešto na “čemu se radi godinama”. Ali nadam se da ću to ipak uspeti da izbegnem uz pomoć lekova i ishrane. Pijem tablete već šest meseci, i moraću još četiri, pa ćemo onda videti na čemu sam. Nažalost, ovo je oboljenje za koje svi otprilike znaju šta treba da se radi, a proces izlečenja je dugotrajan. Mnogi i ne znaju koliko je šećer podmuka bolest i kako “radi” na tome da vam sistematski uništi čitav organizam. Ja to još ne prihvatam u toj meri, kažem sebi “nije strašno, proći će”. Moram za nešto da se uhvatim, jer ima toliko ljudi koji boluju od dijabetesa, i to godinama, pa opet žive relativno normalan život.
SALATE NISU REŠENJE
Sofija kaže kako je važno biti dobro informisan, a kao potvrdu toga navodi da je zdravstvena osvešćenost porasla kad je u pitanju rak dojke.
- Kancer dojke se već godinama učestalo pojavljuje, ali žene su poslednju deceniju počele ozbiljno da shvataju upozorenja i preporuke da odlaze na redovne kontrole, koje im u najvećem broju slučajeva mogu spasiti život. Rana dijagnostika je od presudnog značaja za izlečenje, ne samo kad se radi o kanceru nego i svim drugim oboljenjima, pa i poremećaju metabolizma, odnosno insulinskoj rezistenciji.
Redovna i uravnotežena ishrana takođe je veoma važna da bi se bolest držala pod kontrolom.
- Bilo mi je teško da se naviknem da jedem na svaka četiri sata. Uspela sam da nađem zlatnu sredinu, dam sebi oduška s vremena na vreme kad je u pitanju hrana. Veliki sam gurman i to je moj najveći problem, uživam u raznim stvarima. Prvi mesec mi je bilo strašno, šta god sam htela da stavim u usta, shvatila bih da ne smem, od hleba do pasulja, jer pravilna ishrana kad imate insulinsku rezistenciju zasniva se na proteinskim namirnicama. A ja nisam od onih koji bi mogli da žive samo na salatama.
Iako nije sportski tip, morala je da počne da vežba i promeni neke životne navike.
- Nisam baš redovna u teretani, priznajem. Postoje dani kad posle brojnih obaveza želim samo da legnem i opustim se, ne mogu da se nateram da odem da vežbam ili na kej da se prošetam. U jednom trenutku sam rekla sebi da u međuvremenu ipak moram i da živim, a ne samo da sve radim po pravilima, jer ako si mrtav umoran, nije rešenje da odeš u teretanu i onda padneš u nesvest od napora. Nažalost, ovo stanje je dosta komplikovano i nezahvalno, ni lekari ne znaju baš sve o tome. Ali, primetila sam da otkako sam na terapiji, imam drastične promene u metabolizmu. Ranije uopšte nisam osećala potrebu za vodom, bio mi je dovoljan i gutljaj dnevno, a sad je pijem često.
Zvezda serije “Vojna akademija”, čiju treću sezonu upravo gledamo, kaže da je uživala na snimanjima, te da je veliko zadovoljstvo raditi s takvom ekipom profesionalaca predvođenih rediteljem Dejanom Zečevićem.
- U seriju sam “uletela” u drugoj sezoni, da “pomrsim konce”. To je zaista lep projekat, a i inače se trudim da sve što radim ima određenu dozu pristojnosti. U pozorištu nisam glumila do sada jer mi ono što su mi nudili nije bilo dovoljno interesantno. Kad se kockice budu složile i komad bude dovoljno dobar, biću više nego željna da učestvujem u njemu.
KONTROLA STRAHA
Putovanja su joj već godinama velika strast. Sve što zaradi potroši na njih pošto uživa u tome da upoznaje različite kulture i običaje.
- Putovanja su mi postala veoma ozbiljan hobi, i mislim da je to najbolje uložen novac. Nisam rob garderobe i nije mi važno da nosim markirane stvari, više volim da se nađem na nekom lepom mestu.
Glumica koja je zaigrala i u filmovima “Mamula” i “Tmina” i seriji “Urgentni centar” u poslednjih nekoliko godina eksperimentiše i sa bojom kose.
- Jednom sam iz čista mira ušla u frizerski salon i zatražila da me iz tamnosveđe ofarbaju u plavo. Posle toga sam se vratila u svoju prirodnu boju, a onda mi se svidela vatrenocrvena pa sam odlučila da i nju isprobam. Zbog nastavka “Vojne akamedije” ponovo sam postala brineta, ali čim se snimanje završilo, opet sam se vratila u crvenu, ljubav prema toj boji je očigledno najintenzivnija.
Pored putovanja, imala je još jedan neobičan hobi - pucanje, kojim ju je “zarazio” drugar kad je imala šesnaest godina.
- Počela sam da pucam uz njega, neplanirano, pošto je on radio u policiji i redovno odlazio u streljanu. Bila sam se baš izveštila, ali to, kao i svaki drugi sport, mora da se vežba, a poslednjih godina nemam kad tome da se posvetim, odem jednom u nekoliko meseci. Nisam bila loša, ali sam izgubila osećaj, a s vremenom sam nekih stvari, poput pucanja, kučića i aviona, počela i da se bojim. Mada, s tim strahovima ipak dobro izlazim na kraj, kontrolišem ih.
Komentari. (0)