Stefan Milenković: Postaću otac kad deci budem mogao da poklonim dovoljno vremena i pažnje

Posle intimnog venčanja na plaži na Ki Vestu 2014. Stefan Milenković (39) i njegova supruga Gorica Grozdanić odlučili su se na reprizu svečanog čina za porodicu i prijatelje. Odlučni u nameri da svoju sreću podele s najbližima, violinista sa svetski uspešnom karijerom i gitaristkinja organizovali su drugo venčanje i svadbeno veselje u San Pjetro in Karijanu u blizini Verone.

- Kako su naši roditelji emancipovani, nisu nam zamerili što ih nismo pozvali kad smo sklopili brak na najjužnijoj tački Sjedinjenih Američkih Država, na Ki Vestu, bez prisustva svedoka. To je bila naša želja i oni su je poštovali. Još tada smo imali plan da priredimo i drugo venčanje na kom bi bile i naše porodice - otkriva Stefan za “Gloriju” i nastavlja: - Slavlje smo upriličili u San Pjetru in Karijanu 2. jula 2016. Napravili smo genijalnu žurku koja je bila sve samo ne klasično svadbeno veselje. Moj mlađi brat Filip, koji je diplomirao slikarstvo i svira bubnjeve u četiri benda, doveo je dva di-džeja koji su sa pločama iz sedamdesetih stvorili odličnu atmosferu. Bilo je predivno. Mala intimna večera, potom ples. Nismo imali sveštenika, ali smo zato bili obučeni kao mladenci.

Ovako to izgleda kada Stefan bodri Novaka

Iako je, poput Gorice, i njegova prva supruga Ana Aznavurijan bila iz muzičkog sveta, Milenković tvrdi kako partnerke nije birao po profesionalnoj bliskosti s njim.

- Nikada nisam smatrao da moja devojka ili supruga mora da se bavi muzikom. Štaviše, bilo je u mom životu onih koje nisu imale nikakve dodirne tačke s njom, čak su bile i nemuzikalne. Privlačila me je raznovrsnost, kada devojka drugačija. A ono što uvek očekujem od partnerke jeste da ima razumevanja za ono čime se bavim. Gorica je diplomirala gitaru, ali je potom završila i školu za biznis i shvata sve aspekte ovog posla, koji nimalo nisu laki. Ja sam na putu skoro dvesta dana u godini, što znači da često nismo zajedno. Treba to prihvatiti. Pripreme za koncert, putovanja i vežbanje lakše podnosim ako je uz mene osoba koja me podržava. To definitivno ne može biti neko ko ima standardni posao od devet do pet.

Pored obostranog razumevanja i poštovanja, gitaristkinju poreklom iz Banjaluke i violinistu spaja i strast za adrenalinskim sportovima, među kojima skakanje s padobranom zauzima specijalno mesto.

- Možda je Gorica u poslednjih nekoliko godina zapostavila padobranstvo, ali u biografiji ima skoro sto skokova, a ja šest stotina. Oboje volimo i motore. Prvi put sam Ameriku prokrstario na motoru sam, drugi put s njom u društvu. Ona je vozila svog dvotočkaša, a suludo je bilo što je pre toga sa njime prešla sto kilometra. Pamtim, spremili smo torbe i ja sam je pitao: “Jesi li sigurna da to želiš? Mnogo je to sati vožnje, osam-devet dnevno. Sedi iza mene, voziću ja”. Odgovorila je: “Ne, ja idem svojim motorom”. Prvih desetak dana joj je trebalo malo da uhvati ritam, da uđe u formu, ali onda je sve bilo besprekorno. Iskreno, ona, kao i ja, nije skroz normalna.

Bez obzira na to što vodi dinamičan stil života ispunjen putovanjima, nastupima i ekstremnim sportovima, Stefan sve češće razmišlja o potomstvu.

- Naravno da mi je to na pameti, to je prirodno, ali za sada ništa ne planiramo na tom polju. Nisam siguran da bih trenutno mogao da se posvetim vaspitavanju i podizanju klinaca. Postaću otac kad budem siguran da deci mogu da poklonim dovoljno vremena i pažnje. U čemu je poenta ako tate nikad nema. Voleo bih da budem roditelj, a ne da se samo tako zovem. Sad, da li sam spreman da budem otac, ne bih smeo da tvrdim, ali osećam se spremnijim nego ranije. Imao sam utisak, pokušaću da pronađem pravu reč, da dosad nisam bio pogodan. Deca su divna, smisao su života, i ja na njih gledam kao na potencijal koji naš svet može učiniti boljim.

Vuk Kostić: Voleo bih da budem otac kao što je bio moj

Pored neverovatnog talenta i dečačke šarmantnosti, srpski violinista poseduje besprekorne manire. Bivšoj supruzi, čelistkinji Ani Aznavurijan, s kojom je u vezi i braku bio deset godina, uputio je čestitke kada je čuo da se porodila.

- Ana danas ima dvoje dece. Naravno da sam je zvao. Ostali smo u veoma korektnim odnosima. Upoznali smo se kad smo bili veoma mladi i proveli deceniju zajedno. To je dugačak vremenski period u kojem se ljudi menjaju, posebno ako se nalaze u dvadesetim godinama.

Razmišljanja s dvadeset i trideset godina nisu ista. Došlo je do udaljavanja, i kada se prisetim tog vremena, ne bih ja tu mnogo toga menjao, i ne mislim da je bilo šta bilo greška. Ona ima svoj život, ali i dalje smo ljudska bića, i tako treba da ostane, iako razlaz veoma lako zatruje odnose dvoje ljudi. Ranjivi smo, a rastanci često znaju da budu bolni i tužni. Ali, ako uspete da suzbijete ružno i sećate se samo lepog, sve može proteći civilizovano i dostojanstveno.

Pošto mu je violina posle skoro četiri decenije druženja postala najbolja prijateljica, ne pada mu teško da vežba satima svakog dana.

- Da li sam se zbog nečega pokajao? Pa, nisam. Sada je prekasno za to. Violina i sviranje su sastavni deo moje ličnosti i nisu izbori koje sam napravio kad sam imao neku odgovornost ili zrelost, recimo sa 18 godina. Ipak, da mogu da vratim vreme, malo bih sve usporio, pogotovo u tim najmlađim godinama. Fokus bi bio na usavršavanju i izgrađivanju violine i muzike, školi i normalnom životu. U suštini, nikad nije kasno da se doda gas do kraja, a sad, da li će to dati maksimalni efekat, to čovek ne može da zna. Ja sam sa devet godina već svirao 100 koncerata godišnje. To bih možda malo drugačije postavio, dok, s druge strane, ostatak mog života verovatno ne bi izgledao ovako. Kriva vremena je relativna. Kad god se neko pozabavi temom šta bi bilo kad bi bilo, dolazi se do paradoksa. Ako pomeriš jednu kockicu ili zarez, sve može da ima potpuno drugi tok.

Prve note Stefan je odsvirao na klaviru. Posle pet dana otac mu je doneo violinu. Sa tri godine je uveliko nastupao, sa šest je odneo pobedu u Češkoj, potom je svirao za papu, Ronalda Regana, Mihaila Gorbačova.

- O najranijem detinjstvu znam po onome što su mi pričali roditelji. Pokušao sam sa klavirom, trajalo je pet dana, videli su da me kao struktura i mehanika ne privlači, pa je otac rekao: “Okej, hajde da probamo s violinom”. Da, zvuči suludo i skoro nemoguće. Da li je bilo prerano? Pa, i jeste, i nije. Ukoliko vas to interesuje, pet minuta dnevno sviranja nije strašno. Mnoge moje kolege su počele sa nekoliko minuta vežbanja dnevno. Violina je veoma komplikovana. Potrebne su godine da bi se savladala, zbog čega nije loše krenuti u ranom detinjstvu.

Uspešan pedagog svoje učenike usmerava da krenu pravim putem i uči ih da najpre budu dobri ljudi, pa tek onda dobri violinisti. Stefan predaje na Univezitetu Ilinois u Čikagu.

- Nikada nijednom studentu nisam rekao da nema talenta. To je surovo i nepotrebno, a ne može ništa da promeni. Ne treba osuđivati nešto što ne može da se promeni, bez obzira na to koliko je tačno. Moj posao je nadgledanje da studenti pronađu svoj put i rade ono što vole i prema čemu osećaju strast. Da li je to violina, nije toliko ni bitno. Moj je zadatak da im pomognem. Prvo se radi sa osobom, pa tek onda sa violinistom. Dalje zavisi od njihove motivacije.