Tihomir Stanić: Mnogo čega se stidim, ali se ni zbog čega ne kajem

Pedesetšestogodišnjem glumcu najviše smeta bahatost, noću mesečari u potrazi za slatkišima, nekada je lumpovao uz pesme Tome Zdravkovića, a deca u njemu uvek bude optimizam

Koju ulogu čekate?

- Nema takve. Svaka koju sam odigrao je samo moja, a još ako sam je dobro odigrao, onda je zauvek moja i publika će je pamtiti.

Najveći peh na sceni ili na setu?
- Bilo ih je, ali sam očigledno dosad imao sreće pa nisu postali bitni. Na snimanju “Ubica mog oca”, u sceni ranjavanja, raspalio sam se sopstvenim pištoljem po čelu dok sam padao. Osim što je malo bolelo, nikakvu štetu nije proizvelo.

Replika iz uloge koju često citirate?
- “Da li sam ja spavao dok su drugi patili?”, Samjuel Beket, “Čekajući Godoa”.

Šta u vama budi optimizam?

- Deca. Moja i tuđa. I njihova radost!

Omiljeni zlikovac?
- Ipak nijedan, zlikovci su zlikovci. Uključujući i mitske članove porodice Korleone.

Šta je u današnjem svetu precenjeno?
- Sport i novac koji se tu obrće. Novac pogotovo.

Koji biste zanat odabrali?

- Već sam odabrao ovaj svoj poziv, koji je istovremeno i zanat. Možda prvenstveno zanat, kao preduslov za umetnost.

Uz koje pesme lumpujete?
- Bogami, već petnaest godina ne lumpujem. Sa radošću se sećam tih vremena kad god čujem neku pesmu Tome Zdravkovića.

Šta do sada niste uradili, a želeli ste?
- Da odem sedam dana na pun pansion u Opatiju. To mi je bila želja kad sam izašao iz vojske 1987. godine. Nekoliko puta sam krenuo, i uvek me je nešto sprečilo. Sad se već plašim da bih ostvarenjem te jedine želje sebi skratio život. Prerano bi mi sve bilo potaman.

Jeste li gurman?

- Jesam, ali umem da se uzdržim.

Omiljeni slatkiš?
- Svaki na koji u polusnu naletim u frižideru. Budan se uzdržavam, ali noću se pretvaram u Mister Hajda i mesečarim u potrazi za slatkišima.

Šta vas uvek izbaci iz takta?
- Bahatost, oholost i pohlepa. I naravno nepoštovanje vremena i kašnjenje. Bilo čije.

Koje biste knjige poneli prilikom bekstva od civilizacije?

- Andrićeva i Ćopićeva sabrana dela, kao i “Liriku Itake” sa komentarima Miloša Crnjanskog. Dostojevskog sam uvek voleo, a davno nisam čitao.

Zbog čega se najviše kajete?
- Mnogo čega se stidim, ali se ni zbog čega ne kajem. Kasno je, nema kajanja.

Da li ste nostalgični?
- Da. Isključivo u odnosu na budućnost. Prema svemu onom što neću odabrati i što mi se nikad neće dogoditi.

Verujete li u prijateljstva do kraja života?
- Isključivo. Samo ta prijateljstva, koja pobeđuju sva iskušenja i prepreke, prava su prijateljstva. Kao i ljubav. Uvek do kraja života. Ako uopšte ima kraja.

Umete li da čuvate tajnu?
- Da. Po svaku cenu. I da stradam zbog tuđih tajni. I da to čuvam i kad vrapci na grani o tome cvrkuću, ako mi je povereno kao tajna.