Verica Rakočević i Veljko Kuzmančević, par koji prkosi stereotipima: Zajedno se smejemo svojoj "nenormalnosti"

Kreatorka i muzičar pokazali su u praksi da razlika u godinama nije nikakva prepreka za ostvarenje strasne veze i već prave planove za predstojeće leto tokom kojeg će obeležiti četvrtu godišnjicu braka

Ljubav kreatorke Verice Rakočević (69) i muzičara Veljka Kuzmančevića (34) rodila se kao splet okolnosti koje samo sudbina, nepredvidiva i čudna, može da izrežira, i kao takva čini se da je bila neizbežna, ali ništa manje posebna i lepa. Verica se priseća kako je krenulo.

- Sve što se od početka dešavalo u našem odnosu je van svakog klišea. Veljko je radio muziku za moju reviju, a s obzirom na razliku u godinama, nijednog trenutka ga nisam posmatrala kao muškarca niti su naši razgovori imali tu notu. Slučajno smo se potom našli u isto vreme na Zlatiboru, gde smo proveli sedam dana družeći se. Njegov neverovatan humor, zrelost i muzika koju je stvarao učinili su da se u mojim očima iz dečaka pretvori u muškarca. Život je smatrao igrom i tako u meni, koja sam sve preozbiljno shvatala, probudio želju da se ostatak života igram. I kada me je po povratku u Beograd ozbiljno pitao: “Hoćeš da se venčamo?”, ja sam bez razmišljanja rekla: “Da”.

Jeste li se nekada zapitali da li se ovo zaista dešava, ili da li smo mi normalni? Kakav je osećaj kad se upuštate u nešto za šta znate da će izazvati više negativnih nego pozitivnih komentara, i da li to što radite diže adrenalin?

Verica: Mislim da niste u pravu. Verovali ili ne, u otuđenom svetu gde caruje materijalno ljudi su prepoznali iskrenu emociju i zanemarili godine tako da je bilo više pozitivnih nego negativnih komentara. Ja se nikada nisam obazirala na tuđe živote te me ni komentari onih koji to ne razumeju nisu doticali. Što se adrenalina tiče, svakako je tu čim imate snage da prkosite pravilima, da u 69. godini krstarite motorom, igrate se žmurke sa emocionalno nepismenima, a u svojoj intimi živite kao da ste upola mlađi. Ispunjena sam u svakom pogledu. Činjenice ne stavljam pod tepih, svesna sam i radosti i rizika koje donosi ovakav odnos. Lakoća kojom Veljko amortizuje sve životne probleme samo mi kazuje da je on došao u moj život kao nagrada.

Veljko: Mnogo puta sam se u životu upitao da li sam normalan, ali sam shvatio da sam upravo u tim situacijama donosio prave odluke. One su uvek bile suštinske i dolazile su nošene jakom, izvornom emocijom, jedinim što se računa. Bilo je zaista više pozitivnih nego negativnih komentara, što je potpuno normalno i prirodno kada je reč o ljubavi. Mi nismo udružili svoje kapitale i otkupili fabriku sa deset hiljada radnika pa im dali otkaz, već smo udružili svoja osećanja i poneseni njima doneli odluke, koje su sticajem okolnosti ljudi imali priliku da komentarišu jer je Verica mnogo godina u javnom životu. Mogli smo se venčati i na nekom brdu kao dvoje paora za koje nikad niko nije čuo.

Da li ste za skoro četiri godine braka makar na trenutak ili u šali pomislili šta nam je “sve ovo” trebalo?

Verica: Najiskrenije, nikada. Pa koja bi iole normalna žena rekla: “Šta mi je trebalo da budem srećna?” Mi se smejemo zajedno svojoj “nenormalnosti”. Kod nas ništa nije stereotip. Ja sam možda po prvi put shvatila da voleti nekoga znači voleti koliko kvalitete toliko i mane osobe sa kojom živite. Veljko je sve suprotno od onoga što sam zamišljala kao idealnog partnera. Ukusi su nam različiti, pogled na mnoge stvari nam se ne poklapa, umemo bučno da se svađamo i prepiremo, ali znam da bi za mene bio u stanju sve da uradi, kao i ja za njega. On je moj najbolji prijatelj pre svega.

Veljko: Moje zezanje je na potpuno drugačijem nivou, tako da ne stignem da banalizujem odnos supružnika i bavim se standardnim klišeom mlade i mladoženje. Za “sve ovo” često imam osećaj da je postojalo i pre nego što smo ga mi doživeli.

Vi ste, Verice, jednom rekli da ste nakon dva braka, u kojima ste dobili troje dece, i veza iz rane mladosti tek u 45. osetili najsnažniju ljubav prema jednom muškarcu. Jesu li emocije prema Veljku prevazišle to iskustvo?

Verica: Da je bilo snažnijeg i posebnijeg osećaja od ovog, sigurno bih treći put rekla “da” ranije. Živim trenutke o kojima sam maštala. Imam pored sebe jakog muškarca koji je u mnogim trenucima mudriji i snažniji od mene, koji je moje mane pretvorio u vrline, koji me budi pesmom i uspavljuje smehom, koji mi svaki dan dokazuje svoju bezrezervnu privrženost i u koga imam beskrajno poverenje.

Veljkova nežna poruka za vaš 69. rođendan bila je maltene vest dana. Šta mislite zašto, i jeste li bili pomalo setni kada ste proslavili poslednji koji počinje brojem šest?

Verica: Živimo u vremenu izgubljenih istinskih emocija. Najvažnije je da je svaka reč u njegovoj poruci njegova emocija. On svakodnevno postupcima pokazuje da nisam pogrešila. Ja sam presrećna što posle mog imena postoji taj broj. Imam privilegiju, i estetsku, i mentalnu, i energetsku, da živim kao da mi je upola manje. Sledeće godine, ako Bog da, ulazim u osmu deceniju sa radošću devojčurka. Radim posao koji obožavam i u kome sam relativno uspešna. Mislim i delam sa strašću svojstvenom mnogo mlađim ljudima. Gde je tu mesto seti? Rođendan smo proslavili sa prijateljima u restoranu “Mandala” kod moje kćerke Elene i zeta Jugoslava. Priredili su nam divan ručak.

Da li vam je žao što niste generacijski bliži i što ne možete da imate zajedničko dete, i da li bi Veljkova želja da ima potomstvo bila razlog da se raziđete?

Verica: Naravno da mi je žao zbog toga. Deca jedino imaju smisla ako su rođena iz ljubavi. Naša situacija je takva da je to nemoguće, ali moglo se desiti da smo istih godina, a da smo uskraćeni za to iz nekog drugog razloga. Kolika je mogućnost u tom slučaju za rastankom, tolika je i kod nas. Jedino što znam jeste da bi on, ako bi ta želja bila jača od ovog odnosa, u meni uvek imao najboljeg prijatelja. Prezirem ljude koji posle ljubavi bacaju drvlje i kamenje po osobi sa kojom su delili život.

Veljko: Mi smo generacijski vršnjaci. U mnogo čemu u našem odnosu potpuno izostaje osećaj razlike u godinama. U mojoj situaciji, ukoliko kažem da ne želim dete, onda sam bolesnik, a ako pak kažem da želim, onda sam sa Vericom da bih je iskoristio. Uživam u tome da ne želim da dam odgovor. Pri tom, toliko smelo pitanje javnosti je ravno mom pitanju: “Koje boje su vam gaćice?”

Oboje imate svoje karijere. Šta se u njima novo dešava?

Verica: Već pripremam septembarsku humanitarnu reviju zahvaljujući kojoj će biti opremljeno jedno odeljenje Instituta za majku i dete, humanitarnu reviju u okviru BFW-a, reviju u organizaciji agencije “Fabrika” 10. aprila, promovišem moj onlajn šop. Veoma sam srećna što mi najviše porudžbina stiže iz Amerike, Kanade i Nemačke. Srbija je na četvrtom mestu.

Veljko: Zaposlen sam u Narodnom pozorištu, a moj prioritet je pisanje muzike za pozorište i film. Uspešno sam završio film “Father” rediteljke Lele Sati, koji trenutno pravi čuda na festivalima. Pripremam koncert sa simfonijskim orkestrom u Beogradu i tome se radujem.

Da li ste i dalje na Avali i kako ste organizovali život van grada?

Verica: Živimo u našem malom carstvu okruženi prirodom, čistim vazduhom, dobrim ljudima. Obitavamo normalnim životom bez akcenta na glamuru, što je, nažalost, u Srbiji imperativ za sreću.

Veljko: Avala je beg od gužve u mir koji pruža priroda. Mnogo vremena provodim sređujući motor i u pripremama za put. Imam sreću što Verica to podržava i što uživa u vožnji na dva točka. Ona više voli da čačka po dvoristu, ja ne.

Kao i svi u braku, verovatno ste i vi morali da pravite kompromise. Pa, koji su bili najveći?

Verica: Prvi put pravim kompromis u vezi i osećam veliko zadovoljstvo u tome. Moj način života je bio drastično drugačiji od Veljkovog. Koliko se on prilagođavao meni, toliko sam i ja njemu, i na moje veliko zadovoljstvo otkrivala sam čaroliju posebnosti njegovog života. Saznala sam da je letovanje kamperom kada imate posebnu osobu pored sebe lepše od bilo kog hotela deluks kategorije, vožnje “ferarijem” i putovanja privatnim avionom. Naravno, bilo bi idealno i ništa ne bih imala protiv toga da mi sve to posedujemo, ali između kampera sa Veljkom i privatnog aviona sa nekim koga bih morala na silu da grlim, biram kamper.

Veljko: Ne moram da pravim kompromise uopšte, volim Vericu i pristajem na sve.

Koji ste najlepši kompliment dobili kao par?

Verica: Da se na svakom našem koraku vidi ljubav.