Trenutno najpoznatiji inspektor u Srbiji, glumac Vuk Kostić (38) talenat za glumu nasledio je od oca, čuvenog glumca Mihajla Kostića Pljake, koji ga je naučio mnogim korisnim stvarima u životu, između ostalog, ronjenju, da veže dobar čvor i da voli prirodu.
Vuk Kostić: Voleo bih da budem otac, dovoljno dobar kao što je moj bio meni
Poznato je već da ste strastveni ljubitelj prirode. Gde ste proveli ovu zimu?
- Bio sam dugo na Mokroj Gori sa kumovima, prijateljima, družili smo se i uživali u prirodi. Iskreno, baš sam se divno odmorio, prijalo mi je da udahnem oštar zimski vazduh. Bili smo kod Emira Kusturice na ski-stazi, tamo je prelepo. Većina mojih prijatelja je došla porodično pa smo učili klince da skijaju. Snimanje druge sezone “Ubica mog oca” završili smo krajem septembra, a ubrzo posle toga počela je nova sezona u pozorištu, tako da sam jedva čekao da ugrabim priliku i opet odem u prirodu.
Kako izgleda vaša lovačka družina? Jeste li i ove godine išli u lov, kakvi su bili uslovi?
- Išli smo u lov, snega je bilo taman koliko treba da svaka zverka ostavi svoj trag. Činjenica je da se u lov ne može sa bilo kim. To moraju biti provereni ljudi, prema kojima gajite puno poštovanja i sa kojima ste proveli dugi niz godina, i to je ono što družinu čini kompaktnom. U njoj svako ima svoje mesto, svoj zadatak. Uvek postoji jedan koji je zadužen za kuvanje, drugi koji se bavi popravkama ako dođe do kvara. Neizostavan je i iskusan stari lovac koji poznaje teren, kao i jedan mlad, neiskusan, ali dobar strelac. Takva družina je nešto neverovatno, i mislim da je veoma teško, možda i nemoguće, nekome ko nije doživeo ništa slično objasniti kakav je to osećaj.
O čemu razmišljate kada ste sami u prirodi?
- Tada se za mene svi problemi sami rešavaju. Misli se u glavi raspliću, nema presije da nešto mora da se reši, jednostavno ste opušteni, gledate u pučinu, beskraj, i sve dođe na svoje. U prirodi čovek gleda u daljinu, ne kao gradski čovek koji ne vidi trideset metara ispred sebe, a i da hoće, ne može od zgrada i betona.
Imate li neko omiljeno mesto gde bežite iz grada?
- Imam ih nekoliko. Obišao sam uzduž i popreko našu Srbiju. Već 17 godina sam član lovačkog udruženja “Hajduk Veljko” u Negotinskoj Krajini, tamo obožavam da odem. Idem i na Đerdap, Dunav, Mokru Goru i, naravno, Taru, na kojoj su prelepi pejzaži. Volim i Crnu Goru, posećujem je kad god je lepo vreme. Krajem oktobra sam bio u Bigovu. Kupao sam se u šortsu, nije uopšte bilo hladno. Stoga, Crna Gora mi je takođe beg, tamo sam dete.
Zbog čega dete?
- Meštani me tamo znaju otkad sam bio mali i rušio im šerpe sa ribom dok sam trčao. Otac je brata i mene često vodio na sever Crne Gore odakle su nam kumovi, tačnije očev venčani kum čije sam ja sad već praunuke krstio. Sećam se, tamo je bilo mnogo konja, to je za nas decu bilo fascinantno, igrali smo se Indijanaca koji jašu konje i idu u poteru. Bilo je prelepo, tada smo imali mnogo prilika da maštamo.
Mislite li da bi današnja deca trebalo da provode više vremena napolju u igri?
- Naravno. Gradska deca vole životinje na slici, neke nisu videla uživo. Ja sam, na primer, odrastao sa lovačkim psima. Mislim da i danas deca mogu da provode više vremena u prirodi. Divno je kada sa drugarima odeš na hipodrom. Ja ponekad tamo vodim decu mojih kumova, da se upoznaju sa konjima kako ih se ne bi plašili. Veoma sam nesrećan kada čujem priče o bacanju toksičnog otpada i zagađivanju životne sredine. Čovek koji nema dodir sa prirodom otuđen je i siromašan.
Najnovije.
Zvezde.
