Zoran Živković: Kratka priča u intimnoj abecedi specijalno za "Gloriju"

Najprevođeniji srpski pisac u 21. veku, autor čiju je knjigu ‘Biblioteka’ vlada Portugalije preporučila svojim građanima za čitanje, u intimnoj abecedi otkriva u kratkoj priči napisanoj za Gloriju da se posle dvogodišnje spisateljske pauze vraća prozi i kako ga inspiriše tajanstvena žena lepog lica

a “Ako ne smetam...”, rekla je i sela na suprotan kraj klupe ne sačekavši da nešto kažem. Zagledala se u reku. Nastavio sam da čitam knjigu.

b “Baš lep dan”, oglasila se opet posle kratkog vremena.

c Ceo april je lep, mogao sam da uzvratim da mi je bilo do razgovora, ali nije. Samo sam klimnuo glavom.

č “Često čitate uz reku?”, nije odustajala.

ć Ćutke sam podigao oči s knjige. Pri kraju četrdesetih, riđokosa, glatkog, lepog lica, s očima punim tirkiza. Smešak u uglu usana.

d “Da.” Mogao sam da dodam: “Kad god me ne ometaju”, ali nisam.

dž “Džentlmenski je što to niste dodali. Uvredila bih se.”

đ “Đavo?”, upitao sam tiho posle podužeg oklevanja.

e “Eh, da je život tako jednostavan...”

f “Faust bi se na ovo uvredio.” Zaklopio sam knjigu u krilu i kucnuo kažiprstom po koricama.

g “Gete još više nego Faust.” Ostali smo u tišini nekoliko trenutaka.

h “Hteli ste nešto od mene?”, prekinuo sam prvi ćutanje.

i “I te kako. Da vas lično upoznam.”

j “Jeste li sigurni? Baš mene?” Dodirnuo sam se kažiprstom po prsima.

k “Koga drugog? Baš vas.”

l “Lepo. Ali čime sam to zaslužio?”

lj Ljeskanje površine reke načas se pojačalo pod naletom lahora.

m “Mučenjem.” Glas joj se malo prigušio. “Mučite me na jednom... mestu... daleko odavde.” Zastala je, pa dodala. “Za moje dobro...”

n “Ne razumem vas.”

nj Njihanje grana obližnje breze zašumelo je mlado lišće. Sačekala je da se utiša.

o Osmeh joj se proširio. “Znam. Neće biti lako da razumete ni pošto vam objasnim.”

p “Pokušajte, ipak.”

r Reka se opet upostojila. “Na tom... drugom mestu... vi ste... on je... pisac, ali i učitelj, mentor pisanja. Govori mi da imam dar, da je proza moja umetnost. Veruje u mene više nego što ja verujem u sebe. Nagoni me da pišem, a ja ne volim kad me teraju...”

s Sačekala je malo, pa nastavila: “Ništa od ovoga”, pokazala je rukom oko klupe, “nije stvarno. Sve je to moja priča. I vi. Načinila sam vas po njegovom liku. Isti ste on, jedino što ovde niste pisac. Samo običan čitalac kraj reke.”

š “Šta ste hteli da postignete time?”

t “Trebalo je da ga to malo pecne. Da mu se osvetim što me kinji...”

u Uzdahnuo sam. “Ali kazali ste da to radi za vaše dobro. Kako će on primiti to što ste ga kao pisca ražalovali na običnog čitaoca? Mogao bi da se uvredi...”

v “Valjda neće. A i ako se malčice uvredi, pravo mu bilo. Ali tvrdokožan je on. Praviće se da se ne prepoznaje u vama. Procenjivaće vas jedino po tome koliko ste uspeli kao književni lik. Radi toga sam i došla ovamo... uvela i sebe u priču. Da se na licu mesta uverim jeste li dobar lik...”

z Zažmirkao sam. “Nadam se da jesam. Baš bi mi bilo neprijatno kada bi mi našao neku manu. Uzgred, kako se zove taj pisac i mentor, moj dvojnik, tamo... na tom drugom mestu...?”

ž “Živković. Zoran Živković. Morala sam da vam dam drugo ime. Veoma bi me ukorio da sam zadržala njegovo. Onda bi vas sigurno proglasio za neuspeli književni lik. I ne slutite koliko su pisci, svi odreda, sujetan svet...”