Isidora Minić: Australija je kao druga planeta

Glumica je sa koleginicama Darom Džokić i Brankom Šelić bila na petnaestodnevnoj turneji tokom koje su osam puta odigrale predstavu ‘Ručni rad’, a na najmanjem kontinentu posebno su joj se dopale luka Darling i riblja pijaca u Sidneju, Melburn ju je oduševio ‘sajber’ arhitekturom, dok je u Pertu obišla botaničku baštu sa više od 1700 vrsta divljeg cveća

Dara Džokić, Branka Šelić i ja smo sa predstavom “Ručni rad” pošle na petnaestodnevnu turneju po Australiji. Odigrale smo je osam puta u šest gradova: Sidneju, Kanberi, Brizbejnu, Adelejdu, Melburnu i Pertu. Više od pola godine smo se pripremale za taj put, a krenule smo u idealno vreme, u septembru, jer tada tamo izlaze iz zime, manje je događanja i zabave, pa je to bio pravi trenutak da se mi pojavimo i obradujemo našu tamošnju brojnu publiku.

Prvi put na drugoj planeti

Branki i meni je to bio prvi put da posetimo Australiju, Dara je već bila sa predstavom ‘Mješoviti brak’. Ona je i najglasnije zagovarala putovanje, meni nije bilo baš svejedno, manje zbog svega što se trenutno dešava u svetu, više što je daleko. Nisu mi se napuštali Evropa i moji najmiliji radi odlaska na “drugu planetu”, kako sam doživljavala Australiju jer put do nje traje gotovo 24 sata. Letele smo od Beograda do Dubaija, čekale tamo nekoliko sati i onda direktnom linijom, posle 14 časova, stigle do Sidneja. Kod naših domaćina, Milice i Petra Kozline, koji su glavni inicijatori sve češćeg gostovanja naših umetnika na najmanjen kontinentu, stigle smo u ponoć narednog dana. Ipak, bilo je to mnogo lepše iskustvo od onog koje sam imala na letovima ka Kanadi, Meksiku, Americi. Da li smo “ubole” dobru kompaniju ili se ti istočnjački ljudi vode drugim aršinima kako treba “živeti u avionu”, tek let je bio veoma udoban, nismo bile smeštene kao sardinice, već nam je na raspolaganju bilo dovoljno prostora i sve je dosta bezbolno prošlo.

SIDNEJ ZA POČETNIKE Pošto sam fanatik po pitanju toga da kad negde odem želim što više da vidim, još u Beogradu sam kupila vodič jer više volim da mesta obilazim sa knjigom u ruci nego da svaki čas gledam u kompjuter ili telefon. Naši divni domaćini u Sidneju hteli su da nam pokažu grad, ali smo im se nas tri zahvalile i ja sam preuzela ulogu glavnog vodiča. Znajući da ćemo tu biti svega tri dana, a da treba i da igramo dve predstave, napravila sam plan kako što više da obiđemo u tako kratkom roku. Uz to smo se sve tri “dopingovale vitaminima” kako bismo što lakše uhvatile ritam.

Već prvog dana udarila sam tempo. Prvo smo otišle u luku Darling, koja je bila i prva “adresa” mnogim doseljenicima iz Evrope, a sada je to savremeno, velelepno mesto puno restorana i tržnih centara. Tu se nalaze i Pomorski muzej, koji ima zatvoreni i otvoreni deo gde mogu da se vide lađe kojima se nekad dolazilo u Australiju, akvarijum i mini-zoo-vrt sa divljim, egzotičnim životinjama koje žive samo tu. Naravno, posetile smo i čuveni lučki most koji se na sredini otvara kako bi jahte sa jarbolima mogle da prođu, kao i čuveni bisokop sa najvećim kružnim platnom na svetu u kom su se još pre godinu i više prikazivali filmovi u 6D tehnologiji. Na brzinu smo prošle centrom, gde su široki bulevari, vile i biznis zgrade, slično kao u Njujorku i Torontu, ali za razliku od histeričnog i nervoznog stanovništva u tim metropolama, ovde su ljudi nasmejani, opušteni, niko nigde ne trči.

KRABE, KENGURI I KROKODILI Domaćini su nas poveli na riblju pijacu, jednu od najvećih na svetu, u čijoj hali mogu na licu mesta, na način koji želite, da vam spreme najneverovatnije vrste ribe, pa čak i biljke iz okeana. Izbor morskih specijaliteta je ogroman, i tu smo se baš lepo počastile. Inače, australijsku kuhinju suštinski čine meso i salata, ili riba i salata. Turistima obavezno nude meso kengura i krokodila, ali nisam probala nijedno. Em su skupa, em me nije baš zanimalo da proverim liče li na kravlje ili svinjsko - meso k’o meso. Radije sam naručivala krabe i meni nove vrste riba i školjki. Primetila sam da voće strasti, odnosno marakuju, koja je kiselkasta i ima specifičnu aromu, najčešće stavljaju u kolače, jogurt ili voćne salate. Inače, nju sam jela i pre, u Beogradu.

ŠUMADIJA NA OBALI INDIJSKOG OKEANA Naš domaćin u Adelejdu bio je Milan Prokić. Dopalo mi se što tamo sa obale mogu da se vide kitovi, delfini, ajkule i raže, a kad se popnete samo malo na brdo, pred očima vam se ukažu zelenilo, sjajni vinogradi i vinarije. Imala sam osećaj da oni mogu, u razmaku od nekoliko minuta, da žive kao na Mediteranu, odnosno, kao u Šumadiji. Tu smo probali fantastična vina, a pošto u mojoj porodici svi vole taj božanski napitak, nekoliko flaša sam ponela i kući.

UMETNOST NA SUVENIRIMA Aboridžini, koji su bili starosedeoci a sada su, nažalost, svedeni na male zajednice, na neki način su zaštićeni. Njihova umetnost se slavi, tako da su mnogi suveniri, poput bumeranga, drvenih predmeta za kuću, slika i sitnica, oslikani motivima iz njihovog života. Naravno, kupile smo po nekoliko za uspomenu, mada su oni najlepši ovekovečeni na fotografijama.

GRAD U KOM VIKENDOM NEMA NIKOG Posetile smo i Kanberu, koja je administrativni centar i koja mi je delovala kao da je napravljena usred pustinje. Taj grad bukvalno živi pet radnih dana u nedelji, jer u petak mnogi sednu na avion i odu u Melburn, Sidnej ili Pert gde su im porodice, sa kojima provedu vikend, a onda se u ponedeljak vrate u kancelarije. Kanbera je i prestonica Australije, i tu ima mnogo naših ljudi, ne samo osoblja u ambasadi već i uspešnih intelektualaca koji rade u lokalnoj administraciji.

‛SAJBER’ ARHITEKTURA MELBURNA Mnogo više mi se dopao Melburn, koji jako podseća na Njujork. Ima uske ulice, sav je pod pravim uglom, prepun nebodera. Pomislila sam da je reč o “sajber” arhitekturi, kao da je neko rekao: “Arhitekte, radite šta god želite”. Nigde nisam videla takvu vrstu sklopa starog sa novim. A i zakon im je takav da u prvi plan moraju da stave zgrade iz prošlih vekova, dok građevine od stakla i čelika mogu da budu samo iza njih. U Melburnu vlada atmosfera slična onoj u Evropi, pa se nisam iznenadila kad su mi rekli da je to najlepši grad za život u Australiji.

CRNI LABUDOVI Kontinent smo južnim delom prošle od istoka do zapada, a putešestvije smo završile u Pertu, gradu koji se nalazi između Darlingove padine i Indijskog okeana, duž obale reke Svon, koja je tako nazvana po čuvenim crnim labudovima. Pert je svetao, ima divnu botaničku baštu prepunu fenomenalnih primeraka biljaka kojih nema nigde drugde na planeti. Posebno su ponosni na 1700 vrsta divljeg cveća. Inače, Australijanci izuzetno poštuju suživot sa prirodom. Na primer, jednog jutra sam se probudila i odjednom je nešto počelo da krešti. Začuđena, nervozno sam pitala kakve su to ptičurne, ali me je naša domaćica upozorila da to više ne govorim da me ne bi strpali u zatvor, jer nije lepo vređati papagaje, koji su na slobodi kao kod nas vrapci.