Bojan Marović: Vreme mi je za ženidbu, želim porodicu i decu

Crnogorski pevač Bojan Marović (35) uspeo je da za manje od 24 sata povredi ruku u saobraćajnoj nesreći, poseti doktore i uprkos njihovom negodovanju vrati se na scenu sa zavojem oko ruke jer, kako kaže, njegovo mesto je na bini i na njoj se najbolje oseća.

- Desio mi se peh kada sam putovao u Vrnjačku Banju na nastup. Isekli su me na putu, ali sam reagovao kako treba. Nije bilo povređenih, samo mi je stradala desna ruka. Sada sam dobro. Trudim se da budem vredan i radan bez obzira na povredu.

Iako su mu lekari savetovali mirovanje, pevač ih nije poslušao. Nastavio je da nastupa ustaljenim tempom, uprkos bolovima koje je osećao.

- Doktori su mi rekli da usporim i mirujem. Međutim, popeo sam se na scenu za manje od jednog dana jer sam u Beogradu pevao za decu, a dan kasnije imao sam koncert u Makedoniji. Scena je moj vazduh, na njoj ne osećam bol. Ako izneverim ljude na koncertu, to razočaranje ostaje zauvek, dok je moja bol prolazna.

I u trenucima kada se borio sa povredom uz njega je bila majka Sanja, koja mu je za 18. rođendan poklonila tekst pesme “Više te nema” s kojom je osvojio prvo mesto na muzičkom festivalu “Sunčane skale” u Herceg Novom 2002. godine.

- Ona je moja madre, što je za mene viši nivo od majke. Izvela je na pravi put mene i mog brata Borisa koji je danas fudbaler. Mi smo rano ostali bez oca. Kada je tata umro, imao sam 16 godina. Tada sam shvatio da više ne mogu da budem klinac iako majka nije želela da tako razmišljam. Ona je želela da još budem dete, ali ja to nisam hteo. Počeo sam da radim, želeći da mi porodica bude bolje, da budem i otac u porodici i brat, dobar komšija, dobar stanovnik Podgorice u kojoj sam rastao, gde moja majka i danas živi. Mama mi je u životu bila ključna osoba, pogotovu kad me je život bacao na kolena, što nije bilo malo puta. Uvek me je savetovala da izdržim, kao i u slučaju kada sam došao u Beograd da studiram, a menadžeri me opljačkali.

BEG OD MONOTONIJE

Gubitkom oca Darka, boksera podgoričke Budućnosti, Bojan je sazreo preko noći:

- To je onaj osećaj kada se jednog jutra probudite i shvatite da vam je život opalio šamar. Na vama je da li ćete da plačete i vičete: “Nije fer” ili ćete da se isplačite, ustanete i kažete: “Idem dalje”. Godinu dana nakon očeve smrti pobedio sam na festivalu u Herceg Novom. Neki su me nazivali vunderkindom, što je meni bilo neobično jer sam stvarao muziku onako kako sam mislio da treba. Bio sam iskren, a i danas sam takav.

Danas želi da bude zadovoljan sobom i muzikom koju stvara, i da se ostvari u ulozi oca i supruga.

- Vreme mi je za ženidbu. Želim porodicu i decu. U budućnosti bih pored svojih klinaca i usvajao mališane. To nije sažaljenje već darivanje ljubavi onima koji tu pažnju nisu dobili od bioloških roditelja. Njima treba pružiti bolji život. Ali prvo treba da mi se desi neko koga ću voleti i bez dece.

Dok mu publika traži nove balade, na kojima je i stekao popularnost, on uveliko privodi kraju rad na jednoj takvoj pesmi koju će izvesti 14. februara, za Dan zaljubljenih, na velikom solističkom koncertu u Beogradu.

- U pesmama se vezujem za priče, a ako se pesma vezuje za druge, onda imam celinu i izdajem album. Ne dozvoljavam sebi da se vezujem za jedne ljude, jedan grad ili jedan žanr jer to vodi ka monotoniji. Dok ne znate kako je kad vam fali vazduha, ne možete znati da cenite normalno stanje. Uvek težim boljem. Kao diplomirani violončelista baždaren sam da idem dublje od one površine koju imam.