Zbog premora i lupanja srca lekari su našoj poznatoj glumici Suzani Petričević “naredili” da nosi holter, spravu koja 24 časa beleži srčane impulse na traci, i dali joj i list papira sa ispisanom satnicom da zabeleži sve što tokom tog dana bude radila. I tu je nastao veliki problem.
- Možda je muškarcima dovoljan jedan list, nama ženama treba sveska da upišemo sve dvadesetčetvoročasovne aktivnosti - duhovito kaže Suzana, a onda otkriva kako je to nazvala “Dnevnik jedne pitome žene”.
Kad je na fejsbuku obelodanila šta joj se dešava, zabrinula je mnoge.
- Nisam to svesno uradila. Kad sam shvatila da je tri po podne a ništa nisam zapisala, uhvatila me je panika. Posle 60 minuta tefterenja popunila sam ceo list, i da ne bih zaboravila šta mi se događalo, počela sam sve da pišem na svojoj FB stranici. Tako je i nastao “holter status”. Svi su ga odmah videli, neki su me uspaničeno zvali, drugi su se slatko smejali.
To joj nije zasmetalo jer je poznata kao osoba koja život posmatra sa vedrije strane.
- Čovek se najslađe smeje svojoj muci. Pomislila sam da ću ako javno progovorim o problemima sa premorom, naterati druge da redovnije kontrolišu zdravlje srca. A naše drage doktore da ženama koje nose holter obavezno dodele malu svesku da svoje “impresije” beleže u dnevniku.
Suzana, koja već sedam godina gledaoce zasmejava do suza kao fantastična Gocili u “Poslednjoj šansi”, jednostavno nije navikla da se povlači pred problemima. Baveći se glumom naučila je da ih nokuatira humorom i od svake muke napravi dobru komediju. Kad su lekari analizirali zapis holtera, ispostavilo se da je za vreme predstave njeno srce uživalo, baš kao i publika.
- Da nije bilo tog obaveznog zapisivanja, garantujem da ne bih sve umela da pobrojim. Verovatno i druge žene imaju isti problem, pitam se samo da li i muškarci pedantno beleže sve aktivnosti. Sreća pa nisam morala da opisujem i kako se borim protiv stresa. A i nemam recept, osim glume. Kad me iznerviraju bahatost ili neprofesionalnost, gledam da pobegnem, da se ne nerviram. Eto saveta: beži od onog što ne podnosiš koliko te noge nose.
DNEVNIK JEDNE PITOME ŽENE
U svom stilu glumica je opisala aktivnosti nakon što su joj stavili holter.
- Tačno u 10.30 metnuli mi tu spravu. U 11 izašla sa Kardiologije i odmah u parkiću zapalila cigaru. Ne sećam se kad mi je tako prijala. U ušima odzvanjaju profesorove reči da ostavim “to” odmah. U 12.00, na povratku kući, svraćam na Kalenić. Tamo lepota, mlad grašak. Onda se setim šta će deca za ručak, pa rekoh, hajd’ i mlade krompiriće. Vidim i trešnje stigle. U 13.00 nosim kese sa pijace, u obe ruke.
S tim mislima stigla je i do kuće.
- Prvo svraćam kod dece, oni su u prizemlju. Matiji dajem slatkiš i gledam kako slatko jede. Stavljam krompiriće u šerpu. Baš se lepo tu odmorila i pošla u moj stan. Tačno je dva, penjem se na treći sprat. Kažu zdravo je za srce, al’ za kolena mi zabranili. Ko će svima ugoditi. U 14.30 sedam da odahnem, fejsbuk da pogledam. Osećam miran puls. Spremam nešto da pojedem, nisam stigla od jutros. I trešnje perem, Vuleta izvodim u dvorište u 15.00. Prvo niz stepenice, pa u 15.20 uz stepenice. U 16.00 lepo ručam, brokoli i oslića, pa priležem. Na TV-u emisija o zdravlju, lekari i voditeljka odgovaraju na pitanja očajnih gledalaca koji ne znaju gde da uđu i kako da dođu na red.
Tada je prvi put osetila ono lupanje zbog kojeg je i dobila holter. Bum, bum - dva puta.
- U 16.35 baš se odmorila. Ali, intervju za sutra nisam završila, zvali me za časopis za penzionere. Nisam penzionerka, rekoh im, ali oni me ljubazno “podsetiše” da sam baka sa dvoje unučića. Počinjem. Usput pogled na TV, Vojin Ćetković, blagorodno ime a i čovek, pa mi lepo. U 17. 10 vreme da krenem na posao. Presvlačim se, 17.20, planiram da noćas posle predstave završim intervju. Zvone telefoni, prijatni razgovori. Pakujem šminku i neseser, idem da se feniram, da budem lepa za predstavu. Puna Ustanova kulture “Palilula”, kažu 600 ljudi. Pre polaska ljuštim cveklu, ne valja da stoji a i da imam salatu za sutra kad dođu moji. Navlačim rukavice, ljuštim, a na televiziji pričaju o nenormalnom rastu ekonomije u Srbiji. Ljuštim brže. U 18.00 pakujem ešarpu, da se ne vide žice od ove sprave, ipak igram Lepu Milinu u “Plastici” a ne robota. Tačno je 18.10, na TV-u malinari objašnjavaju da im sve propade ove godine. Prikazuju slike malina pokrivenih snegom. Počinje bum, bum, više puta. Jako. Obuvam se, velikim slovima upisujem: 18.10 - MALINE!
Dok je ponovo išla niz stepenice, razmišljala je da ne zaboravi da zapiše i to, i ono kad se bude posle predstave vraćala. I kad ponovo bude izvodila Vuleta.
- Palilula, žamor iz sale, srce poigrava, ali ne lupa. Šminkam se. U 20.00 počinjem predstavu sa holterom. Igram, sve je divno. Aplauz godi srcu.
Najnovije.
Zvezde.
Komentari. (0)