Jelena Ćuruvija i Aleksandar Đurica: Rođenje ćerke je svemu dalo smisao

Iako su i ranije imali velike profesionalne uspehe, bračni par glumaca je osetio potpunu sreću tek pre dve godine, kad im se rodila kćerka Marta i na najlepši način zaokružila njihovu emotivnu vezu dugu 15 godina

Bračni par glumaca, Jelena Ćuruvija (40) i Aleksandar Đurica (47), ima više razloga za zadovoljstvo. Kćerka Marta, koja će uskoro napuniti dve godine, svaki dan im čini nezaboravnim, a i na poslovnom planu stvari se odlično razvijaju, reklo bi se nikad bolje. Naime, Aleksandar je u kratkom vremenu ostvario zapažene uloge u veoma gledanim TV serijama “Ubice mog oca”, “Čizmaši” i “Sva ta ravnica”, dok je Jelena, pored premijere komada “Car je go”, nedavno dobila godišnju nagradu matičnog pozorišta “Duško Radović”.

Iako je život dva glumca ponekad možda i komplikovan - pošto poslovi dolaze u fazama, ima ih ili previše ili premalo, Aleksandar i Jelena, koji su zajedno petnaest godina, odlično se snalaze u svemu tome. Ključ dobrog funkcionisanja i na privatnom i na poslovnom planu je razumevanje. Jedno drugom su najveća podrška i vetar u leđa.

- Kao i svi umetnici, i mi imamo neki ego, a kod nas je to i izraženije nego u nekim drugim profesijama, pa i to ponekad treba uravnotežiti, da s vremena na vreme popustiš ako je potrebno, ili pustiš da poraste. Funkcionišemo kao sistem spojenih sudova, jedno drugo dopunjujemo i trudimo se da nismo u klinču, iako to ponekad ne može da se izbegne. Kad su ljudi u istom poslu, stalno su izloženi ocenjivanjima, oboje od strane trećih osoba ili jedno od drugog, pa treba naći balans. Znam to ne samo iz našeg nego i iz primera naših kolega jer se često dešava da su glumci u braku. Specifično je zanimanje, ne znam kako bi lekar ili ekonomista mogao da shvati i prihvati takve vrste obaveza, radno vreme, ritam - smatra Aleksandar, a Jelena dodaje da sve to, osim što je čudno i ponekad komplikovano, ima i velike prednosti.

- Jedno drugome smo najveća podrška i znamo da je svaka kritika krajnje dobronamerna. Ocenjujemo rad, pitamo jedno drugo za mišljenje ili savet. Dragoceno je u glumačkom poslu imati nekog svog, ko sve posmatra na dobar i konstruktivan način. Nas dvoje smo ista škola, što je dodatni plus, slično razmišljamo kad je posao u pitanju, nema različitih estetika. Uvek pričamo o tome kakav je ko dan imao, pokušavamo da rešimo probleme, a pred premijeru jedno drugom dođemo da pogledamo predstavu, damo neki komentar, potvrdimo da li je sve u redu, pošto tokom rada na predstavi dođe do zasićenja, pa više niste objektivni. Kad ste dugo u procesu, potrebno je sveže oko koje će to sagledati sa strane i objektivno oceniti. Nema ništa prirodnije nego da to uradi životni partner, koji će da vidi, komentariše bez zadnje namere, iskreno i pomno isprati i da najbolji savet. Oboje to obilato koristimo.

TATA SA TELEVIZORA

Ćura i Đura, kako ih prijatelji zovu, ističu da im je opuštanje od brojnih obaveza veoma važno, i najradije to čine u prirodi, kad se potpuno isključe.

- To je vreme kad nastojimo da se “uzemljimo” s prirodom. A uvek su tu i porodica i prijatelji, druženja sa ljudima koji su nam dragi, od kojih su mnogi i iz naše profesije. Ali, s njima najmanje pričamo o poslu, prvo pitamo kako su, šta ima novo, kako su im porodice, deca. Gluma definitivno jeste način života, ali nije jedino što nas čini osobama. Svako od nas to nekako uspe da izbalansira u životu - smatra Jelena, kojoj je rođenje kćerke Marte pre dve godine promenilo život iz korena:

- Ona je moja prizma kroz koju sada gledam sve drugo što se dešava, a i život kao takav. Dala mi je svrhu. Koliko god da radim razne stvari u životu, tek s njom je sve dobilo smisao. I mada je ponekad naporno, kao uostalom sa svom decom, toliko je i ogromno uživanje. To je ljubav kakvu ne osećaš ni prema kome drugom. Marta je naše malo čudo kojem se radujemo svako jutro i svako veče - iskrena je Jelena.

S obzirom na to da je još mala, nema svest o tome da su joj roditelji glumci, ali je nedavno prepoznala tatu na televiziji, u seriji “Ubice mog oca”.

- Pažnja joj se zadržala samo dok sam bio u kadru, čim sam “nestao”, okrenula se i počela da radi nešto drugo. Možda će joj sve to biti normalno kad malo poraste - ističe Aleksandar.

Jelena ju je već vodila u malo pozorište “Duško Radović” da vide predstavu “Knjiga lutaka”, namenjenu upravo bebama.

- Dva puta smo bile i veoma joj se svidelo, jer je predstava interaktivna, lepa, ušuškana, puna boja i muzike. Uživala je, a i kolege to stvarno odlično rade.

Koliko je Jelenin rad cenjen, svedoči i godišnja nagrada matičnog pozorišta, za koju kaže da je posebna čast.

- Zahvalno je igrati za decu, a mislim da imamo i vrlo ozbiljan zadatak, da ih upoznamo s pozorištem i dramskom umetnošću, da ih vaspitavamo šta znači biti u pozorištu, kako se ponašati. Treba da ih stavimo u neki estetski standard, i pitanje je koliko u tome uspevamo.

Aleksandar niže dobre uloge, poslednja pozorišna je bila u komadu “Pasivno pušenje”, gde igra srednjoškolskog profesora za koga misle da je opasni terorista. Jelena je pre dve godine postala i pedagog, asistent na glumačkoj klasi kod Mirjane Karanović.

- To je nešto potpuno novo i zanimljivo u mom životu, svoje znanje mogu da prenesem nekim drugim ljudima. Svesna sam koliko nam je naš profesor značio poštavivši nam temelje ne samo bavljenja glumom nego i odnosa prema njoj, pa i ja to isto pokušavam da prenesem novim generacijama. Imam veliku sreću što radim s Mirjanom Karanović, pored koje i sama mnogo učim. Kolegi Damjanu Kecojeviću i meni je to velika škola.

Još jedna od preokupacija joj je i fondacija “Slavko Ćuruvija”, osnovana u spomen na njenog oca u želji da pomogne razvoj lokalnih nezavisnih medija u Srbiji, koja kroz različite programe i aktivnosti podržava slobodno i nezavisno novinarstvo.