Ana Franić: Poslušala sam srce

Uprkos tome što je u Srbiji imala uspešnu pozorišnu i filmsku karijeru, glumica Ana Franić zbog ljubavi je napustila Beograd i preselila se u Split gde se udala za ronioca Marka, s kojim je dobila sinove Andriju i Martina

Posle sedam godina života u Splitu, u koji se preselila zbog ljubavi prema roniocu Marku Ižakoviću, za kog se udala i sa kojim je dobila sinove Andriju (5) i Martina (2), srpska glumica Ana Franić (37) najzad je dobila hrvatski pasoš. Sticanjem tog dokumenta njen život se nije promenio, ali je, kako kaže za Gloriju, zatvorila krug kojim je krenula u jeku popularnosti, kada je igrala u serijama “Mješoviti brak” i “Ulica lipa” i u filmovima “Diši duboko” i “Na lepom plavom Dunavu”, za koje je nagrađivana, nakon čega je 2012. na plaži izgovorila sudbonosno “da” i na krilima emocija otvorila novo životno poglavlje.

- Na osnovu braka sa hrvatskim državljaninom prvo sam imala privremeni boravak koji mi je omogućavao da radim. Onda mi je odobren stalni boravak koji mi je donosio skoro sva prava kao državljanima Hrvatske, sem prava da glasam. Sada sam dobila i državljanstvo i to je kraj apsurdne birokratske budalaštine jer sam po rođenju kćerka hrvatskog državljanina i majke Srpkinje. Želela sam da imam pasoš kako bih zatvorila krug. Više nisam građanin drugog reda.

Bez obzira na to što niste imali pasoš, radili ste u Splitu, u pozorištu?

- Split ima vrlo dobro pozorište, HNK. Radila sam dok nisam postala majka. Čim sam se preselila u Split, odnela sam CV i na audicijama dobila tri glavne uloge. Onda sam zatrudnela, rodila jednog sina, pa drugog, zatim se uprava promenila. Što se snimanja tiče, sve je koncentrisano u Zagrebu, ali nadam se da ću glumiti.

Kada ste odlučili da zbog ljubavi odete u Split, jeste li bili svesni kakav životni rez povlačite?

- Nisam mnogo razmišljala. Ne bih sebi oprostila da nisam uradila ono što mi je od životne važnosti, a u mom sistemu vrednosti porodica to jeste. Koliko god da volim svoj posao i koliko god da mi je nedostajao proteklih godina, ne bih bila kompletna osoba da sam ostvarena na profesionalnom planu, a da nisam poslušala srce i otišla. Nikad se nisam pokajala. Da je lako, nije, jer se čovek selidbom izmešta iz korena, ostavlja najbliže, menja način života, a tu je i usamljenost. Da sam bila stalno zaposlena, vagala bih, ali pošto sam bila frilenser, rekla sam “hajde”.

Već tada ste imali uspešnu karijeru i brojne nagrade. Niste razmišljali da gubite mnogo?

- Nisam, ali i da sam tad dobila sjajnu poslovnu ponudu, kasnije sebi ne bih oprostila da nisam privatno ostvarila to što sam želela. Što se rada u pozorištu na relaciji Split-Beograd tiče, to je nemoguće, ali uvek može da se snima. Ne gubim mnogo. Rešila sam da uradim ono za šta sam osećala da je ispravno za mene. Posle dva deteta, ne žalim.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Koliko vam je suprug Marko na početku života u Splitu bio neophodna podrška?

- Tada sam najviše bila upućena na Marka i njegovu porodicu, oni su mi bili najveća podrška. Sada, prvi put posle sedam godina, mogu da kažem da tamo imam pravu prijateljicu. Moj suprug se bavi specifičnim poslom, pa smo dosta razdvojeni, ali snalazimo se.

Marko se bavi ronilaštvom, ima ronilački centar?

- Da, ja sam kao žena pomorca. Ionako sam na relaciji Beograd-Split, i u srcu i fizički, sada je tu i Vis jer je Markov posao vezan za to ostrvo. Živimo na nekoliko lokacija, kratak je period zimi, od četiri meseca, kada smo zajedno. Kada deca krenu u školu, nećemo moći toliko da se izmeštamo. Teško je sa dvoje dece kada tata nije stalno tu.

Jeste li stroga majka?

- Jesam, moram da budem, ali ih i grlim, ljubim, pazim. Želim da se zna red. Drugačije ne bismo opstali jer sam dosta sama s njima. Da se ne ide u krevet u osam uveče, ne znam kako bih izdržala. Mora da postoji rutina. Tata im je mnogo blaži, pa pravimo ravnotežu.

Koliko su vas sinovi promenili?

- Mnogo. Posle skoro četiri i po godine, bez obzira na to koliko je uloga majke divna, mogu da kažem da ja sve to vreme nemam sebe, zbog okolnosti u kojima živim. Pošto je suprug dosta odsutan, samo mi svekrva pomaže. Od jeseni, kada mlađi sin krene u vrtić, posvetiću se sebi. Teško je izgurati sve sa dvojicom sinova ako nemate nekakav ventil i malo vremena za sebe. Prioriteti vas najviše promene, jer čovek, koliko god da gledajući druge vidi šta roditeljstvo nosi, ipak ne zna koliko je to ozbiljno.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Vi ste filmsko dete, rasli ste uz oca Severina Franića, pisca i filmskog kritičara. Kako je on uticao na vas?

- To čime se on bavio uticalo je na moju ljubav prema filmu, ali nije moglo da utiče na dar koji imam ili nemam, ili na to da li me kamera voli. Filmovi su mi kod kuće uvek bili dostupni. Stalno smo ih gledali i pričali o njima. Ništa mi nije branio, samo bi mi ukazao da možda neki film nije za mene. “Paklenu pomorandžu” sam odgledala u celosti pre nego što sam napunila pet godina. Godinama kasnije shvatila sam da iako sam mnogo više radila u pozorištu, skoro sve nagrade sam dobila za filmove.

Tata vam je preminuo 2014. Koliko vam nedostaje?

- Mnogo. Žao mi je što nije upoznao unuke. Otišao je prerano. Ne mogu da kažem da nije tome doprineo. Sigurno da je život koji je vodio godinama učinio da ode pre vremena. Nikada nismo dovoljno pripremljeni za odlazak roditelja.

Pomaže li vam majka Olga oko dece. Dolazi li u Split?

- Dolazi, pomaže. Četiri puta godišnje budemo zajedno na tri nedelje. To nije dovoljno. Ona se često uželi. Radovali smo se njenom odlasku u penziju jer smo mislili da ćemo češće biti skupa, ali stigli su njeni zdravstveni problemi. Ona ne može da pomogne onoliko koliko bi htela, ali uvek kad sam u Beogradu dosta se žrtvuje zbog mene i unučića. Preuzme sve na sebe kako bih ja mogla da prodišem malo.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Šta vam nedostaje iz Beograda?

- Najviše mi nedostaju moji ljudi. Svako ko ode oseća usamljenost. Pogotovo ako to učini u godinama kada se teško stiču prijateljstva. Kad odete, vidite da ste nostalgični prema ljudima, druženju, mestima gde ste sedeli. Naravno, što sam duže u Splitu svesna sam da se kad se vraćam tamo, vraćam se kući. Split to meni jeste postao. Kada bih mogla sve svoje prijatelje da prebacim tamo, onda bi mi kod Splita manje stvari smetalo.

Split će ostati vaš centar?

- Ostajemo u Splitu. Tamo imamo stan i tamo živimo. Suprug radi na Visu, najdaljem hrvatskom ostrvu, ali voli Beograd i dolazimo ovde često. Preseljenje u Zagreb ili povratak u Beograd za sada nisu opcije. Uvek je moguće otići negde i snimati.

Prijateljstva u Beogradu ste zadržali, pogotovu sa kolegama sa klase Katarinom Radivojević, Slobodom Mićalović, Marijom Vicković...

- Ove godine obeležavamo 20 godina otkako smo upisali glumu na FDU. Družimo se, ostali smo prijatelji sve ove godine i podrška smo jedni drugima. U međuvremenu, postali smo roditelji pa su uz nas to sada i druženja naše dece. Srećna sam kad me neko od njih nazove i kaže da dolazi u Split ili na Vis, obavezno se vidimo, kao i u Beogradu.