U jednom od najskupljih gradova sveta košarkašica Nataša Kovačević ponovo se uverila da sportska prijateljstva traju večno, probala je najbolje čokolade, zbog čega se posle kajala, i bila zatečena činjenicom da zaposlenima brane da rade mimo vremena određenog za to
Kao ambasador FIBA i učesnik “Time-out” programa ove organizacije pre nekoliko meseci provela sam pet dana u Ženevi gde sam predstavila projekat “Košarka kao škola života”. Pokrenula sam ga u Srbiji s ciljem da se kroz ovaj sport povežu štićenici domova za nezbrinutu decu sa osnovcima i na taj način integrišu u društvo. U projektu je učestvovala i moja prijateljica, takođe košarkašica Jovana Vukoje, s kojom sam se našla u Ženevi.
Priče pred put
Bio je to prvi put da sam u Švajcarskoj, iako su moji roditelji i brat živeli tamo dok ja još nisam bila u planu, i to u Badenu gde je moja mama Natalija igrala košarku. Pred polazak ona mi je objasnila koliko se razlikuju tamošnji kantoni: italijanski su zabavni, nemački strogi, a francuski prelepi. Ispričala mi je i da je jednom, kao mali, moj brat Ivan u toku večeri bio vrlo nemiran, pomalo je i plakao, i u roku od petnaestak minuta policija je zakucala na njihova vrata da proveri šta se dešava. Inače, Baden pripada strogom nemačkom delu zemlje.
Statua ‘Melanholija’
Odsela sam u hotelu Lake Geneva koji se nalazi na periferiji grada i ima divan pogled na Ženevsko jezero. Ova lokacija je bila najpogodnija jer je na samo nekoliko kilometara od sedišta FIBA, Kuće košarke, gde sam svakodnevno provodila vreme. Nećete verovati, samo jedno popodne sam bila slobodna i iskoristila sam ga za šetnju centrom grada. Bila sam na panorami sa koje se pruža pogled na celu prelepu Ženevu, obišla Cvetni sat, popila kafu pored jezera odakle se vidi i čuvena fontana Jet d’Eua, simbol grada. Na promenadi je statua pod imenom “Melanholija”, koja prikazuje čovekovu prazninu i tugu. Može se reći da je ona ostavila najemotivniji utisak na mene.
Bista Bore Stankovića
Poseta Kući košarke bila je prelepo iskustvo. Ceo objekat izgleda impozantno i sve je u stilu košarke, pa i tanjiri iz kojih smo jeli i stolice na kojima smo sedeli. Na ulazu je bista čika Bore Stankovića, košarkaške legende, počasnog sekretara FIBA i jednog od utemeljivača košarke u našoj zemlji. Ispunio me veliki ponos kada sam je videla. Ona predstavlja poštovanje, ljubav i zahvalnost prema tom velikom čoveku. Gledajući tu bistu, toliko daleko od kuće, osetila sam dodir doma. Kuća košarke ostala je moj najlepši utisak iz Švajcarske.
Prijateljstvo
Koliko su sportska prijateljstva čarobna, lepa i jaka govori činjenica da je moja majka do danas ostala u kontaktu sa Klaudijom, saigračicom iz Badena. Kada sam bila mala, neposredno posle bombardovanja naše zemlje, ona nam je došla u posetu. Tada se možda i najjače osećalo jedinstvo našeg naroda, naš karakter i naša snaga. Sve to je doprinelo da se Klaudija zaljubi u Srbiju i Beograd, i da im se iznova ponovo vraća. A ja sam se zaljubila u čuvene švajcarske čokolade koje nam je ona donosila. To jedno slobodno popodne koje sam imala u Ženevi provela sam upravo s njom. Doputovala je iz Badena samo da me vidi. Iako sam nosila samo ručni prtljag, naterala me je da specijalno za mamu spakujem čokolade i pistaće koje zna da voli. Njihovo prijateljstvo na daljinu traje skoro 40 godina.
Neradna disciplina
Priče o švajcarskoj preciznosti mogla sam da iskusim iz prve ruke. U ovoj zemlji nikad ništa ne kasni. Putovala sam vozom za koji je pisalo da stiže u 13.03 časova. Pogađate kada je stigao? Čistoća je takođe nešto što sam odmah primetila. Sve je besprekorno čisto. Fascinirali su me i duševni mir i opuštenost zaposlenih. U FIBA radi mnogo ljudi koji potiču sa naših prostora, stoga sam s njima mogla da razgovaram. Oni imaju pauzu od 12 do 14 sati i u tom periodu ne smeju da rade ništa što je vezano za posao. Mogu da ručaju, popiju kafu, zapale cigaretu ili da se kupaju u jezeru, ali radne obaveze moraju da ostave za posle. Jednog zaposlenog su čak i opomenuli kada je u kantini pisao mejl. Rekli su mu da to više ne radi jer su se toliko godina borili za prava radnika i da nije red da krši taj dogovor.
Slatko kajanje
U Ženevi je sve skupo, a što se hrane tiče, moram priznati da sam najviše jela čokolade. Posle sam se kajala, ali jednostavno to je bilo jače od mene. Grad jeste veoma lep, uređen, čist i miran, međutim, mi ovde imamo duh, karakter, smejemo se uprkos svim poteškoćama. Po mom mišljenju i uživamo više, znamo da prkosimo i da se iskreno radujemo. Možda je to zato što smo kroz istoriju mnogo puta upoznali patnju. Dosta putujem i biću slobodna da kažem da postoji veliki broj veličanstvenih znamenitosti i različitih kultura, ali za mene sve što čini Beograd ostaje zauvek neprocenjivo.
Ženeva trivija
Fontana Jet d’Eau, na Ženevskom jezeru, najviša je u Evropi i znamenitost je grada o kojoj se najviše govori. Izbacuje pola kubika vode u sekundi, do 140 metara u visinu, a nastala je potpuno slučajno. Godine 1886. izgrađena je hidraulička pumpa za snabdevanje vodom gradskih fontana, domaćinstava i fabrika. Jedne večeri inženjeri su morali da instaliraju poseban sigurnosni ventil zbog povećanja pritiska vode, a potom je odlučeno da se on pretvori u fontanu.
Najnovije.
Zvezde.
