Sloboda, Aleksandra, Viktor i Andrija: Čuda su ipak moguća

Vezani prijateljstvom, istim vrednostima i entuzijazmom kao pogonskim gorivom, glumci Sloboda Mićalović, Aleksandra Tomić, Viktor Savić i Andrija Milošević obeležili su žurkom drugi rođendan Teatra na Brdu, gde su uveli ritual da posle svake predstave popiju piće

Komedija “Šećer je sitan, osim kad je kocka”, kojom je pre dve godine otvoren Teatar na Brdu, nedavno je doživela pedeseto izvođenje. Tim povodom napravili smo intervju sa akterima komada koji je napisao i režirao Nikola-Kolja Pejaković: Slobodom Mićalović (39), Aleksandrom-Sandrom Tomić (37), Viktorom Savićem (37) i Andrijom Miloševićem (41), od kojih je poslednje troje zaslužno za to što je Beograd dobio novu i drugačiju pozorišnu scenu. Danas je to kulturna ustanova zbog koje su neki prvi put kročili na Banovo Brdo, neki i prvi put u pozorište, koja zapošljava mlade, vredne i talentovane ljude i gde publika može da vidi na sceni Petra Božovića, Svetlanu-Cecu Bojković, Natašu Ninković, Zorana Cvijanovića i mnoge druge glumačke velikane. Dve godine postojanja pozorišta, za koje imaju velike planove, i pedeseto izvođenje njihove prve predstave proslavili su kako dolikuje.

- S obzirom na okolnosti, nismo mogli da organizujemo veliko slavlje, ali smo napravili žurku kod Andrije i mene, koja je trajala do jutra. Slušali smo muziku, đuskali, klopali, pevali. Boba je donela tortu, došlo je još nekoliko najbližih prijatelja sa kojima smo svakodnevno u kontaktu. Bilo je to veče puno ljubavi i dobre energije, proslava našeg prvog uspeha, i morali smo da slavimo do daske - objašnjava Aleksandra.

Nosilac liste

Za njih četvoro Teatar na Brdu je više nego kuća. Za Viktora i Sandru, koji se druže više od trideset godina, drugari su još iz Osnovne škole “Josif Pančić”, to je i riznica sećanja, mesto gde su prvi put išli u bioskop, na predstave, u šoping.

- Sećam se da su nas ovde dovodili da gledamo “Krvavu bajku”, kasnije i “Titanik”. Ovde sam išao na glumu kod Bate Paskaljevića i Ružice Sokić pre nego što sam krenuo kod Mike Aleksića, ovde sam odigrao prvu predstavu. Bilo je mnogo kulturnog sadržaja: radionica, igraonica, biblioteka, čak je i bazar postojao. Moja sestra je ovde pohađala balet, a mama, kao amaterski slikar, i dalje izlaže radove. Ova zgrada me vezuje za detinjstvo, a pogotovo mi je važna sada. Nismo toliko bezobrazni da pozorište smatramo našim, ovo je prostor koji pripada svim ljudima sa Banovog brda - kaže Viktor i priseća se kako je sve počelo:

- Pre nekoliko godina sam zajedno sa Aleksandrom i još nekoliko prijatelja osnovao grupu građana i izašli smo na lokalne izbore, ja sam bio nosilac liste. Naš program se odnosio samo na ono što je tad bilo potrebno ljudima u kraju u kome živimo: lift u domu zdravlja, pešački prelaz kod škole, otvorena pozorišna scena. Mnogo toga je prepisano od nas i mi smo im zahvalni na tome, a ja sam u međuvremenu s Andrijom počeo da pričam o nezavisnom pozorištu, on je znao kako funkcioniše taj model i dugo je imao želju za tim. Na kraju se sve povezalo, 2018. je bila godina kulture pa su nas pozvali iz Opštine Čukarica jer su znali za naš program, i pristali su da se, na naš predlog, ovde otvori pozorište. Renovirali su salu i tako je sve krenulo. Od početka sam znao da smo na dobrom putu, iako ništa nikad nije gotovo. Svaki novi projekat je izazov, a mi imamo velike zamisli, želje i ideje.

Sloboda, koja se s Andrijom upoznala na snimanju serije “M(j)ešoviti brak” pre dvadeset godina a Viktora zna još sa Fakulteta dramskih umetnosti kao nešto mlađeg kolegu, smatra da su njih dvojica revolucionari.

- Fascinantno mi je što nisu odlučili da otvore kafanu, restoran, nešto što je unosnije od pozorišta, nego su rešili da otvore Pandorinu kutiju, jednu rupu bez dna, a na radost drugih ljudi. Sećam se koliko sam navijala, svim srcem, da se ovo pozorište otvori. I danas kažem “naše pozorište”, svojatam ga, iako nisam uključena u njegov život kao oni. Ali radujem se njihovim uspesima kao da su moji i moram da spomenem da se oni vesele mojim. Kad god su mi se dešavale neke lepe stvari u životu, Andrija bi među prvima pozvao da čestita. Sećam se da je, kad sam se porodila, bio na nekom snimanju u Makedoniji i da je tamo napravio žurku zbog toga. Kad sam dobila ulogu kod Emira Kusturice, prvi je zvao. U našem poslu je važno da ima ko da vam se obraduje od srca kada vam ide dobro. Okružena sam divnim kolegama glumcima. Tu su moji kumovi Nikola Đuričko i Nataša Ninković i mnogi drugi ljudi iz branše, ali među najbližima su Andrija, Vića i Aleksandra - ističe Sloboda.

Povlačenje pameti Andrija, kao neko ko je sa svojim predstavama gostovao po svim gradovima i mesnim zajednicama u zemlji i regionu, dugo je sanjao o osnivanju nezavisnog pozorišta. Shvatio je da popularnost koju ima ne znači mnogo ako je ne iskoristi za dobrobit zajednice, za pozitivan uticaj na mlade, za menjanje ljudi nabolje.

- Shvatio sam da sa mojih 25 godina rada na sceni i iskustvom koje imam mogu da napravim nešto dobro, nešto ljudski. Živimo u vremenu gde se neljudskost tretira kao ljudskost, i obrnuto. Vrlo perfidno su promenjene stvari i najprizemnije ljudske osobine promovišu se kao vrednosti, pametni su se povukli i ćute, a budale lažu kako su pune kvaliteta. Mi koji radimo u pozorištu treba da sačuvamo kulturu i odbranimo ljudskost. Svi ratovi u istoriji vođeni su sa samo jednim ciljem, da se sačuva kultura jednog naroda. Ona je najvažnija. Kad kažem kultura, mislim i na sport, i na crkvu, na sve umetnosti, ali i na odanost, prijateljstvo, ljubav, radost života, nesebičnost, veliko srce. To su vrednosti koje se neguju u našem pozorištu, koje okuplja ne nužno istomišljenike ali sigurno ljude koji imaju ljudskost - odlučan je Andrija, a Sandra dodaje da Teatar na Brdu pripada svima:

- Ovde nema vlasnika, suvlasnika, nadređenih, podređenih, ova scena ne bi bila ono što jeste da na njoj ne igraju Ceca Bojković, Petar Božović, Kubura, Timarov, Cvija, Nataša Ninković. Šta da radimo mi bez njih? Želja nam je da privučemo dovoljno publike kako bi jednog dana ovde došli neki mladi, neafirmisani i talentovani glumci i postali zvezde. I ne samo glumci nego i scenografi, kostimografi, tehničari, kompozitori... Vodili smo se time da ovo treba deliti sa ljudima, a ne da bude jedan sitnosopstvenički momenat koji će neko vreme da uspeva, a onda slavno da propadne. Ovo pozorište nije Teatar na Brdu, ono je ideja. Ono je entuzijazam, ono je ljubav i ono nam je svima potrebno, baš ovakvo kakvo jeste, jedva isplativo, ali izneseno na nedrima neverovatne duhovne snage.

Prosidba na sceni

Ekipa četvoro glumaca se sjajno zabavlja i na sceni i van nje.

- Mislim da je to suština našeg posla. Ako se mi ne provodimo dobro dok po stoti put izvodimo neko delo, neće ni publika. Zadovoljstvo mi je što sam deo ove priče i iako u našem narodu postoji verovanje da sa prijateljima i familijom ne treba poslovati jer se lako posvađate i padnete u vatru, to sa nama nije slučaj. Kad neko dođe neraspoložen, a bilo je i takvih dana, ili kad ima žutu minutu, ostali to osete, malo prikoče i pomognu da prođe. Sa njima je lepota raditi. Imamo slična interesovanja, senzibilitete i ukus, što je presudna stvar za rad u pozorištu. A koliko smo bliski govori i naš mali ritual: posle predstave obavezno ostanemo da zajedno popijemo piće - otkriva Sloboda.

Da Tetar na Brdu ima dušu, Andrija je shvatio na sceni.

- Majka mi je umrla prošle godine i trećeg dana, u Crnoj Gori to zovemo “treće jutro”, izašli smo na groblje. Uveče je trebalo da imamo predstavu i sećam se da me je rođeni brat pitao šta ćemo da radimo. Rekoh: “Vidi, Vera mi nikad ne bi dozvolila da prekinem, ići ću da odigram.” Stigao sam u Beograd, a u međuvremenu me je jedan klinac sa Banovog brda zamolio da zaprosi svoju devojku ovde na sceni, i to padne upravo tog dana. Sala je puna i sve je pod nekom čudnom atmosferom pošto ljudi znaju šta se desilo i vole me, došli su da me podrže. Inače se u komadu radi o tome kako mi majka traži ženu. Odigram ga i obratim se publici: “Ja sam ovu predstavu posvetio majci, ali život mora da ide dalje. Večeras želim nekom gledaocu da dam nagradu.” Devojka koja treba da bude zaprošena ni ne sluti šta se dešava, ja prozivam broj karte koji treba da bude nagrađen, ona izlazi na scenu, momak odlazi iza, i odjednom sa balkona pada transparent na kome piše “Volim te, ljubavi”. Momak dođe na scenu, drhti, klekne, zaprosi je i ona kaže “da”. A sve to neposredno posle posvete mojoj majci. U jednom trenutku vidim publiku koja plače, a u drugom kreće aplauz i skandiranje za malog što je zaprosio devojku, nikad nisam doživeo takav tornado emocija. I tada sam shvatio da Teatar na Brdu ima dušu, da ga ovakve stvari čine divnim mestom.