Prelepa Jasna Đuričić stala rame uz rame sa svetskim zvezdama: Ravnopravno sam stajala sa svima, uživala sam!

Posle učešća na festivalu u Veneciji gde je njen rad ocenjivala Kejt Blančet, dramska umetnica Jasna Đuričić sigurnija je u sebe, dok najveću podršku i kritiku ima u suprugu, glumcu Borisu Isakoviću, s kojim je umetnošću zarazila i kćerku Unu i sina Stefana.

Dramska umetnica Jasna Đuričić (54) predstavila je novi film “Quo vadis, Aida?”, u režiji Jasmile Žbanić, u takmičarskom programu Venecijanskog festivala i crvenim tepihom na Lidu šetala rame uz rame sa svetskim zvezdama. Iako je sa suprugom, glumcem Borisom Isakovićem, često putovala širom planete, Veneciju je posetila prvi put, i to u vreme kada, zbog pandemije virusa korona, tamo nije bilo turista.

- Dobro sam se osećala u Veneciji. Ravnopravno sam stajala sa svima. Uživala sam. Zadovoljna sam svojom ulogom, pa sam bila mirna. Shodno mojim godinama, mene sada zanima celina. Nije mi samo važno da sam svoj posao uradila dobro, nego mi je stalo da je film u celini dobar, da, kako kažu, pije vodu. Lepo je videti da ono što ste napravili funkcioniše svuda i da ljudi to razumeju.

Elegantna, graciozna dama – Srpska glumica Jasna Đuričić prošetala crvenim tepihom u Veneciji! 

Na crvenom tepihu pojavila se u haljini sarajevskog Kaftan studija, čije se kreacije već godinama mogu videti u Kanu, na dodelama Zlatnih globusa i Oskara.

- Ponudili su mi da u Veneciji nosim njihovu haljinu i bila sam presrećna. Međutim, Boris i ja smo tokom odmora u kampu u Hrvatskoj morali sami sebi da uzimamo mere, koristeći ajfon, jer gde na moru da nađemo metar. Mnogo smo se smejali. Poslali smo mere, haljina me je dočekala u hotelu i bila sam prezadovoljna. Na festivalu ste u rukama svetskih majstora šminke i frizure koji rade za Armani Beauty, i tu nema brige. S druge strane, ako nema unutrašnjeg zadovoljstva, onda to nije kompletno. A ja sam bila kompletno zadovoljna, čak je i kćerka Una došla iz Berlina u Veneciju.

Ledi Gaga: Zlatni globus i ogrlica od pet miliona dolara (foto) 

Pre Jasninog filma prikazan je kratki film “Human Voice” Pedra Almodovara sa Tildom Svinton u glavnoj ulozi. Susrete sa njima glumica opisuje kao kurtoazne, a priliku da njen rad ocenjuje Kejt Blančet, kao predsednica žirija, doživela je kao čast.

- To samo imponuje. Ona je jedna od mojih omiljenih glumica. Direktno sam se takmičila sa Franses Makdormand, koju izuzetno cenim. To je već nagrada. Taj žiri je raspravljao o filmu u kojem ja igram, izgovarali su moje ime. Osećaj je divan.

Puna kuća posla!

Kao i mnogo puta ranije, Jasna je u filmu “Quo vadis, Aida?” glumila sa suprugom Borisom Isakovićem, ali nisu imali zajedničkih scena.

- Mi smo jedan od glumačkih parova koji su imali sreće. Dosta smo radili zajedno u pozorištu, na filmu i televiziji. To nije čest slučaj, a nama je to fenomenalno. Prošlo je toliko mnogo godina u našem zajedničkom životu i u profesiji da među nama nema nepoznanica. Odavno je sve leglo. Nas dvoje smo se uzajamno gradili. Zajedno smo rasli.

Nakon skoro tri decenije zajedničkog života i rada, Jasna i Boris nemaju tajni jedno prema drugome.

- Nas dvoje smo kritični pre svega prema sebi. Nema tog kritičara koji može da mi kaže nešto toliko ružno kao što mogu ja sama sebi. Borisu i meni kritika je zapravo podrška. A, u stvari, više ni ne pričamo o poslu. Mi u kući imamo pametnija posla, jer naš život ne čini samo gluma. To smo odavno shvatili i bogu hvala na tome. Kao i svi ljudi, i mi nailazimo na probleme. Ima momenata kada ne umem da rešim neke stvari ili mi treba savet. U takvim situacijama pitam: “Boki, šta misliš, da li bismo ovo mogli ovako?” Malo popričamo, meni stvari postanu jasnije i rešenje je tu. Zajednički pretresemo sve i sredimo brzo.

Tako je i u teškim životnim trenucima.

- Boris je moj drug, moj prijatelj. Uvek je tu za mene, kao i ja za njega.

Boris Isaković o životu u Srbiji: Uštedi se nekako za decu i sitna zadovoljstva 

Budući da su veliki posvećenici umetnosti, njih dvoje su i decu zarazili umetnošću.

- Sin Stefan je završio dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Sada radi na svojim scenarijima i nadamo se da će biti nešto. Una je studirala scenski dizajn u Novom Sadu, smer na Arhitektonskom fakultetu, i pre dve godine je otišla u Berlin na master studije. Završila ih je i konkurisala na nekoliko mesta, sada čeka odgovore za posao. Tokom dve godine mastera radila je mnogo interesantnih stvari i nadamo se najboljem. Ništa ne postavljamo kao konačno. Tako smo sa decom i pokušavali da izgradimo odnos i vaspitavamo ih bez isključivosti. Nama je normalno da idemo tamo-vamo. To i svojim studentima govorim: probajte. Krevet kod mame i tate uvek te čeka. Idi, probaj sve što možeš, a onda se vrati ako ti se vraća. Stefan i Una su već svoji ljudi.

Jasna ne krije da joj deca nedostaju. Priznaje da nekad pomisli na kćerku Unu i sebi kaže: eh, kada bismo sada nas dve popile kafu...

- Glumački život je nomadski. Tako su nam i deca rasla. Mi smo non-stop bili na putovanjima, uvek sa nekim spakovanim koferom, pa i oni sa nama, navikli su tako. Razdvojenost od njih ništa bitno nije promenila. Oni već godinama ne žive sa nama, konkretno Una. Sve je u poimanju prostora. Ljudima u zapadnoj Evropi ništa nije daleko. A kod nas u Srbiji roditelji su mirniji ako su deca tu. Nama se dešavalo da se sa Unom ne vidimo po tri-četiri nedelje iako smo živeli u istom gradu. Kad sam u Beogradu, stalno imam dogovore da se nađem s nekim, a to se ne dogodi. Moja majka živi u Rumi i viđamo se koliko nam vreme omogućava.

Svetska premijera domaćeg filma “Otac” u Berlinu 

Produženi godišnji odmor

Proteklo vreme, zaustavljeno pandemijom virusa korona, preokrenula je u svoju korist i nedelje odsustva sa scene shvatila kao odmor.

- Bilo mi je divno što smo bili zajedno kod kuće. Nisam se osećala kao u tesnacu, niti pod pritiskom. Korona mi se desila posle mnogo godina neprestanog rada, tako da mi se zapravo desio veliki godišnji odmor. Tip sam osobe koja voli da bude kod kuće. Uživam da kuvam, vratila sam se crtanju. Pandemija je ljudima dala mogućnost da uvide kako se može živeti i bez toliko rada koliko svi govore da se mora raditi. Znam da novca nema, ali i kad mnogo radite, malo ga ima. Otvorio se prostor u kojem su ljudi mogli da se zaustave, pozabave sobom, razmisle i zapitaju sebe: šta ja stvarno želim? Mnogo njih se oseća grozno i to razumem. Ali desilo se osvetljavanje problema, ljudi su shvatili šta treba da promene, čega da se reše, kojih tegova da se oslobode. Takođe i da treba da prestanu da vode površne odnose, odnosno da se može bez gomile ljude, kao i šta znači biti sam sa sobom.