Branka Katić u ekskluzivnom intervju otkriva: Strah je strašniji od svega!

Od kada se pre više od 20 godina odselila za London, gde živi sa suprugom, režiserom Džulijanom Farinom (59), i sinovima Luijem (18) i Džoom (16), Branka Katić (51) u Beogradu nije provela u kontinuitetu više od dva meseca. Sada je rešila da ispravi tu nepravdu. Ovde je od 16. decembra prošle godine, glumi u predstavi Jagoša Markovića “Sumrak bogova” u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP), u kom je nedavno postala stalni član, sprema novi komad, snima dve serije, može se videti u šetnji gradskim ulicama i dok u nekom od svojih omiljenih kafića ispija kafu.

Nebojša Babić

- Dugo sam ovde, snimam, radim, uživam, i ne uspevam da odem u London zbog strogih mera izolacije. Mnogo mi nedostaju deca. Stariji sin je dolazio da me poseti, bio je ovde dve nedelje, sad dolazi i mlađi, i ne mogu da vam opišem koliko sam srećna. Nismo navikli da budemo razdvojeni toliko vremena. Ali, hvala bogu na fejstajmu, votsapu, vajberu.

- To je božanstveno. I najviše mi se sviđa kad svako od nas radi nešto svoje a na vezi smo. Ima dana kad uspem da ih uhvatim samo na putu do škole, pa popričamo o svemu, ima i onih kad se ne čujemo. Naravno, i Džulijan i deca me najčešće zovu kad ne mogu da nađu nešto u kući, a ja, pošto sam kontrol frik, tačno znam gde je šta. Plus, iskoristila sam onaj prvi talas korone da sredim sve do detalja i oslobodim kuću suvišnih stvari, pa se sad samo ja u njoj snalazim.

Pročitajte i Radosne vesti potvrđene, Branka Katić konačno potpisala!

Nebojša Babić

Već godinu korona je neizostavna tema svakog razgovora.

- Mislim da je vrlo važno da se u ovim nenormalnim i nesigurnim vremenima posvetimo nečemu što volimo. Da se vratimo sebi, bavimo stvarima koje nam prijaju i ne podlegnemo masovnoj histeriji i strahu, jer strah je strašniji od svega. Mi u Srbiji smo malo nedisciplinovaniji, što verovatno ima veze sa našim mentalitetom i istorijom, ratovi koje smo prošli učinili su da se manje plašimo svega, možda, a opet, trebalo bi da nosimo te nesrećne maske zbog drugih, kao i da se vakcinišemo. Da dobijemo malo mira, da udahnemo vazduh.

Ovaj beogradski vazduh?

- Da, to je jedan od naših najvećih problema. Nenormalno je da budemo najzagađeniji grad na svetu i stvarno ne znam šta nadležni rade po tom pitanju. Zaista mi je žao dece. Hajde, mi smo kao proživeli neki život, ali ona rastu sa tim lošim kvalitetom vazuha. Ne razumem šta može da bude važnije od našeg zdravlja, od naših života i pitanja šta treba da se uradi kako bi se popravilo stanje vazduha.

Pročitajte i Kroz Aleksićevu torturu prošla je i Branka Katić, a svega se jasno seća

Nebojša Babić

Šta sve primećujete dok šetate beogradskim ulicama?

- Ne mogu da kažem da mi se dopada sve što se gradi, ali to je stvar ukusa. Ta estetika je malo drugačija od onoga što ja smatram lepim, pa me zanima da li se konsultuju neka urbanistička društva, gradski arhitekta, umetnici... Mislim da je važno sačuvati duh jednog grada, ne želeti da on nužno liči na neki drugi.

Kakvim vam se čine ljudi?

- Sećam se da sam, kad sam otišla u London, bila zadivljena što ljudi znaju da stoje u redovima. Nedavno sam sa mamom išla u dom zdravlja ovde, i toliko je ljudi preskočilo red, bilo neprijatno u ophođenju... Kao da nisu naučili da energija koju emituju određuje ono što će dobiti nazad. Kao da više nemaju strpljenja i obzira. Izgubila se neka osnovna pristojnost, fali kućnog vaspitanja, ne poštuje se onaj drugi, prostor onog drugog, i ne znam kuda to vodi.

Ostatak intervjua pročitajte u aktuelnom broj magazina Gloria!

magazin Gloria