Prva ispovest Maje Iskjerdo nakon smrti supruga Miloša Šobajića: Crnina umesto venčanice

Umesto da se zajedno raduju njegovoj izložbi u Kulturnom centru Gračanica, a zatim i crkvenom venčanju u manastiru Visoki Dečani, profesorka arhitekture Maja Iskjerdo (42) izložbu dela svog supruga Miloša Šobajića priredila mu je posthumno. Slavni srpski slikar preminuo je 24. aprila posle tronedeljne borbe sa virusom korona. Mada je 3. juna suprugu dala četrdesetodnevni pomen, Maja ne može da prihvati činjenicu da ga više nikada neće videti, dodirnuti, čuti.

Pročitajte i Miloš Šobajić i Maja Iskjerdo - Ljubav ne broji godine

Foto: Jakov Simović

- Nedostaje mi njegovo prisustvo, naši razgovori. Umeli smo uveče da plešemo i brbljamo do pola noći, pa bismo u krevet odlazili tek u zoru, oko četiri-pet. Ne postoji nijedna tajna koju nismo znali jedno o drugome. Fale mi njegova energija i snaga, mada moram priznati da ih i dalje osećam oko sebe. Moja sreća je tako naglo prekinuta, ali sam istovremeno izuzetno srećna što sam imala tu čast da doživim bezuslovnu ljubav, koju, verujem, retko ko doživi u svom životu. Možda bi mi bilo lakše da naš brak nije bio tako idealan, ili da je makar postojalo neko upozorenje, priprema. Ovo je bio nagli i surov kraj. Oduvek sam govorila da ne verujem u smrt, a sad mi je taj koncept poljuljan. Ali moram da idem napred, onako kako bi i on to uradio. Činjenica je da mi planiramo, a da se Bog smeje. Čuvam ga u srcu, osećam se kao da mi je amputiran deo duše, međutim, moram da naučim da živim s bolom. Nas dvoje smo imali bajkovitu i nestvarnu priču. Bila je to najlepša ljubavna priča koju znam, i još je bila moja. Sad mi je jezivo, ali neprestano se sećam njegovih reči: “Ja sam Feniks i opet se vraćam, uvek sam početnik i uvek učim.” To mi je govorio kad padnem i uspevao svaki put da me podigne. Izložba na Kosovu, kojoj se veoma radovao, već je bila dogovorena, a želeli smo i da se venčamo pred Bogom u Visokim Dečanima. Nije uspeo ni da završi knjigu o svojoj majci Mirjani, koja je trebalo da bude objavljena u septembru za njen stoti rođendan.

Oboje su istovremeno oboleli od virusa korona. Ona je dugo odbijala da ode u bolnicu i tek je na njegov nagovor pristala.

- Znala sam da je Miloš čovek čudesne energije i čvrsto sam verovala da će uspeti da se izbori sa virusom. Čim smo čuli da on mora da bude hospitalizovan, zagrlili smo se kao nikad u životu i oboje počeli da plačemo. Nismo mogli da se zaustavimo, iako je on zaista retko plakao. Kako su dani odmicali, meni je bilo sve lošije, ali odbijala sam da idem u bolnicu sve dok mi saturacija kiseonika nije drastično pala. Bila sam u tako teškom stanju da nisam mogla da se pomerim, pa me je suprug ubedio da mu se pridružim. U bolnici nam nisu dali da se vidimo, iako je dogovor bio da budemo zajedno u sobi. Bio je na poluintenzivnoj nezi i delovalo je da će se oporaviti. Ipak, na kraju su ga prebacili na intenzivnu i rekli mi da će mi dati skafander kako bih ga posetila pre nego što mene otpuste iz bolnice. Međutim, ubrzo je bio priključen na respirator i nisu mi dozvolili da ga vidim.

Pročitajte i Likovni umetnik Miloš Šobajić otkriva u intimnoj abecedi - Zašto ljubav ima jedinstvenu moć?

Foto: Jakov Simović

SMRT JE SAMO PRIVID

Maja je pronašla jasnu simboliku u poslednjem suprugovom putovanju.

- Napustio nas je na dan posvećen vaskrsenju pravednog Lazara. Ovaj praznik ima značenje pobede života nad smrću, ujedno to je i praznik najmlađih, Vrbica, a Miloš je bio i jeste predivno, razigrano dete. Sahranjen je na Veliki četvrtak ili Veliko bdenije, što potvrđuje da je život večit, da je moj Miloš večit, a smrt samo privid. Desilo se nešto mistično nekoliko dana nakon sahrane. Sedela sam na terasi i čula strašan lom u stanu. Utrčala sam unutra da vidim šta se zbiva, srušila se slika koja je odavno dobro prikačena, bila je praktično odvaljena od zida. Na toj Miloševoj slici sam ja, to je prvi portret koji mi je uradio, na njemu sam predstavljena kao Marija Magdalena. Slika je izuzetno teška, iščupana je iz zida, na kom se trenutno nalazi ogromna rupa, i nije oštećena. Ono što je zanimljivo jeste to da je prema hrišćanskom predanju baš tog dana Marija Magdalena bila na Hristovom grobu, uplakana, tražeći ga, dok se nije pojavio anđeo koji joj je rekao da ne plače i da ga ne traži tu jer je on vaskrsao.

Posle suprugovog odlaska, pored toga što se nije dovoljno oporavila od korone, Maja se nije ni psihički osećala dobro. Počela je da odlazi na telesnu psihoterapiju, koja joj mnogo pomaže.

- Ova metoda, takozvani TRE, ne radi direktno na kognitivnom nivou, nego pre svega na fizičkom delu sređivanja nervnog sistema. Nakon nekoliko seansi, uočavam promene zahvaljujući vežbama koje stabilizuju nervni sistem. Prvih dana sam bila u šoku, nisam mogla da pričam, a onda sam prešla u stanje uznemirenosti, tuge i strahova. Nisam uopšte spavala, a sad sastavim i nekoliko sati sna i znatno sam smirenija. Svesna sam činjenice da se mora ići napred, ali i negovati uspomena na one koji su otišli. To sam od Miloša naučila. Imao je toliko izazova, lomova, smrti i strašnih situacija, ali je nekako uvek uspevao da se izvuče, da ustane, da ide napred i da posle toga bude još bolji. To je ono što meni sada daje snagu.

Pročitajte i Fantastična ljubavna priča - slikar Miloš Šobajić i njegova voljena Amazonka

Foto: Jakov Simović

LEGAT JE REALNOST

Dani sporo teku posle rastanka od životnog partnera. Smisao im daje posvećenost otvaranju legata Miloša Šobajića koji bi uskoro trebalo da zaživi.

- Legat će biti pod okriljem Muzeja grada Beograda. Dodeljen mu je prostor u zgradi na Topličinom vencu 11. Miloš je do odlaska u bolnicu radio na tome, osmislio je da to ne bude u muzej u klasičnom smislu već dinamičan i jedinstven, baš onakav kakav je bio i on. U njemu će biti predstavljen presek njegovog celokupnog opusa, od crteža koje je radio kad je bio dete, preko studentskih radova, dela iz pariskog perioda do ovih najnovijih, nastalih u poslednjih nekoliko godina. Kako je zamislio, u legatu bi se umetnici susretali s publikom, a pored slikarskih i vajarskih radionica i kolonija, planirao je da se tu održavaju i izložbe domaćih autora, kao i gostiju iz inostranstva, potom večeri poezije, koncerti, projekcije filmova, pozorišne predstave. Prostor je po njegovim nacrtima projektovala jedna mlada arhitektica. Iako Miloš neće fizički biti prisutan, tamo će, sigurna sam, uvek biti njegov duh. Učiniću sve što je u mojoj moći da ostvarim sve te njegove zamisli i želje, jer on to svakako zaslužuje kao jedan od najvećih srpskih i evropskih umetnika. Bio je autentičan, jedinstvena pojava u našoj umetnosti. U celom ovom projektu dragocenu pomoć pruža direktorka Muzeja grada Beograda Jelena Medaković, koja sa mnogo energije i entuzijazma radi na konačnoj realizaciji celokupne ideje mog supruga, te sam sigurna da ćemo zajedničkim snagama ostvariti njegov veliki san.