Biljana Obradović: U muškom svetu žena mora da "grize"

Novinarka i poznato TV lice Biljana Obradović (43) jedna je od retkih žena u fudbalu, najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Kao portparolka FK Partizan, za osam godina sarađivala je sa čak trinaest trenera. Za Gloriju otkriva šta joj je u poslu najteže, zašto mora da radi mnogo više nego njene muške kolege i kako joj se, zbog izgleda, uspeh teško praštao. Iako je kao novinarka emisije “City”, a zatim i svoje autorske “Biljana za vas”, za 24 godine uradila sedam stotina intervjua sa sportistima, na sadašnjem radnom mestu godinama se dokazivala.

Pročitajte i Biljana Obradović - Šta bih uradila da sam na ulici srela Džuliju Roberts i Demi Mur

Mirko Tabašević

- Morala sam da “grizem” bukvalno svakog dana i da se trudim da imam što manje kikseva, mada ih svi pravimo u životu, to je neminovno. I uvek sam bila prinuđena da radim pet puta više od drugih. Nažalost, mizoginija je kod nas, ali i u regionu, i dalje prisutna i zbog toga nastojim da sve bude pod konac, od načina komunikacije do izbora garderobe, i po svetskim standardima.

Premda mnogima njena pozicija deluje vrlo privlačno, posebno mladim devojkama, Biljana ističe da je ona veoma ozbiljna i da “troši” dosta emocija.

Pročitajte i Biljana Obradović - Kako me je Irina Šajk uverila da privlačnost ne zavisi od vrtoglavih potpetica

Mirko Tabašević

- Posle svakog poraza, na derbiju ili nekoj važnoj utakmici, svi u klubu smo bolesni dva dana. Ako je meč bio jako bitan, obično ne možemo da spavamo čitavu noć, osećamo ogroman fizički bol, kao da smo i sami igrali. Emotivno je to najteže podneti, kad iz nekog razloga ne ostvarite ono što ste planirali. Situacije kad se neki igrač povredi su takođe izuzetno stresne, posebno ukoliko se to dogodi u inostranstvu, kao što se desilo Gregoru Balažicu, koji je na meču Lige Evrope povredio prednje ukrštene ligamente. Moj posao podrazumeva da sam uvek tu, da pomognem i u lepim i u ružnim trenucima, jer njima karijera zavisi od toga da li su zdravi ili ne. Slavlja su najlepša, a tugujemo zajedno. Upravo iz tog razloga smo svi kao jedna velika porodica, koja uvek sve prebrodi. Jedna od lepih stvari je, recimo, što sam sa Bibrasom Natkom, kapitenom izraelske reprezentacije, bila na proslavi Bajrama kod Mustafe Hasanagića, našeg čuvenog fudbalera. Drago mi je što me igrači doživljavaju kao člana porodice, a neretko se sa mnom konsultuju i šta da obuku kad idu na televizijsko gostovanje.