Jelisaveta Karađorđević: Princeza avanturističkog duha

Autorka 35 minijatura, nedavno izloženih u kotorskoj ‘Galeriji kod Homena’, pokazala je da osim što na najlepši način godinama predstavlja kraljevsku dinastiju i našu zemlju podjednako dobro vlada i svetom umetnosti

Crtež je moguće uvažavati poput kardiogramskog zapisa, jer se iz njega saznaje mnogo toga o emotivnom stanju umetnika, stepenu njegovog ubuđenja, uznemirenosti, senzibilnosti. Tako je svojevremeno govorio Milivoj Nikolajević, srpski slikar i jedan od najboljih crtača. Da je tako, nedavno je potvrdila i princeza Jelisaveta Karađorđević svojim crtežima. Na trideset pet minijatura, predstavljenih u kotorskoj “Galeriji kod Homena”, urađenih uglavnom u kombinovanoj tehnici, “razotkrila je vlastitu psihologiju i dušu, sopstvenu intimu, krhkost i osećajnost”, kako je u katalogu naveo slikar Dragan Stojkov.
Do izložbe je došlo sasvim slučajno. Princeza crta već godinama i neke od tih radova je okačila na zidove svog stana. Tu ih je videla Dušanka Subotić Homen, njena dugogodišnja prijateljica i osnivač “Galerije kod Homena”, crteži su joj se veoma dopali, te je poželela da ih predstave javnosti.
- Bila sam veoma srećna kad mi je Dušanka predložila da napravimo izložbu, a posebno me je dirnuo tekst slikara Dragana Stojkova. Iako su u Kotoru početkom avgusta bile velike vrućine, na otvaranje je došlo mnogo sveta i reakcije su bile vrlo pozitivne - priča princeza Jelisaveta.

Crteži su način da predstavi svet koji opaža oko sebe. Najpre otkrije nešto što je zaintrigira, zatim to fotografiše, a onda počinje da crta.
- U početku je sve crno-belo, tek kasnije dodajem boje, koje zavise od tehnike rada, olovke, pera, ponekad čak i flomastera. Katkad u crteže ukomponujem i neki element, poput “Swarovski” kristala.

Princezi je vizuelni momenat oduvek veoma bitan. Završila je istoriju umetnosti u Parizu, a ljubav prema slikarstvu nasledila je od oca, kneza Pavla, koji je obožavao da čita biografije slikara i proučava njihova dela.

- Oca je to oduvek zanimalo i mnogo je voleo da obilazi muzeje i galerije. Često smo odlazili zajedno i gledali slike, a zatim i nameštaj iz, recimo, sedamnaestog veka. Učio me je da prepoznam lepotu, stvorim dobar ukus, i da u muzejima gledam ono najbolje, najlepše i najvažnije. To mi je uvek bilo zanimljivo. Upoređivali smo slikarska škole, komentarisali koja je najbolja i ko su najinteresantniji umetnici. Meni su bliske italijanska, francuska i engleska škola. Najviše volim dela Pjera dela Frančeske, kao i Hijeronimusa Boša, a iz Engleske samo Vilijama Tarnera, čija su platna jako romantična. Francuski umetnici Žak-Luj David i Žan Ingres, koji su stvarali u doba Napoleona, bili su vrlo jednostavni, ali su pravili divne crteže. Od domaćih autora veoma volim Paju Jovanovića, koji je bio sjajan umetnik, kao i Nadeždu Petrović. Njih sam otkrila kasnije, kad sam se vratila da živim u Srbiji - kaže Jelisaveta.

Pored slikarstva veoma voli i muziku, i smatra da te dve umetnosti i te kako idu zajedno. Dok je pisala eseje na studijama, uvek je slušala Baha, koji joj je bio najveća inspiracija.
- Počela sam da crtam sa petnaest godina i tata je to veoma voleo. Insistirao je da sa time nastavim i kasnije, ali nisam. Imam utisak da mi tada to nije predstavljalo zadovoljstvo, jer da biste crtali, potrebno je da budete u posebnom raspoloženju, odnosno da ne budete negativni, što sa mnom nije bio slučaj. Važno mi je i koje je godišnje doba, leto ili zima, kakvo je svetlo.

Inspiraciju pronalazi svuda, na fasadama zgrada, zidovima, drveću, nečijoj haljini. Jednom je telefonom fotografisala tačku na zidu ateljea naše kreatorke Ane Šekularac, zatim je fotografiju odštampala, pa onda oko te tačke nacrtala lik osobe koja je podseća na monstruma.
- Bilo je duhovito, radila sam olovkom, a zatim perom, a to je tehnika koja zahteva izuzetnu preciznost, filigranski rad. Inače mogu da slikam i sitnice, zatim ih uvećam i odštampam, lakše je za dalji rad. On umnogome zavisi od boja koje želim da upotrebim, jer mnoge mogu da “podignu” čitavu sliku - objašnjava princeza.

Osim što je veoma talentovan crtač, jer se “odlikuje kultivisanom likovnošću koja nije naučena u zvaničnim slikarskim školama, nego je proistekla iz negovanog ukusa”, kako je procenio Dragan Stojkov, Jelisaveta je i odličan fotograf. O tome svedoči i izložba “Ani-Trag na Putu svile”. Princeza je u Kotoru, u “Galeriji kod Homena”, predstavila i nekoliko fotografija sa te izložbe, koje su nastale na granici Turske i Jermenije, gde je 1997. godine provela desetak dana u neobičnoj grupi.

- Pozvali su arheologe, arhitekte i druge stručnjake iz Francuske i Italije i mene kao fotografa u nekadašnju jermensku prestonicu Ani, kako bismo procenili razmere štete koju je taj grad pretrpeo u sukobima s Turcima. Domaćini su nam bili profesor arheologije iz Ankare, inače Turčin, Jermenka čiji je suprug Turčin, kao i predstavnica ministarstva kulture. Bila je to vrlo neobična ekspedicija, a od Jermenije nas je odvajala samo reka. Na drugoj obali stražarili su naoružani vojnici, koje je bilo zabranjeno fotografisati, ali sam to, ipak, krišom uradila. Bilo je to neponovljivo iskustvo, a osim novih saznanja, čitava grupa se lepo i družila, odlično smo se slagali i dobro zabavljali. Bili smo smešteni u hostelu koji su sagradili Rusi i sećam se da je noću bilo veoma hladno, a ujutru smo se tuširali ledenom vodom. Preko dana temperatura bi porasla do čak pedeset stepeni. Ali, ni to mi nije smetalo. Uživala sam i u turskom čaju, koji je mnogo ukusniji od engleskog. Čak sam svakog jutra odlazila i u prodavnicu i kupovala namirnice za doručak - jaja, kajmak, ajvar, pčelinje saće - navodi princeza.

To putovanje joj je bilo prava avantura. Kad je o njemu kasnije pričala dr Dušanu Đokoviću, svom prijatelju i dekanu Akademije umetnosti, on je poželeo da vidi negative fotografija. Toliko su mu se dopali da je odlučio da priredi izložbu.
- Zapravo su se obe izložbe, i ona fotografija i ova crteža, dogodile slučajno. Pomalo je i smešno i čudno jer su slučajnosti uvek interesantne. Treba shvatiti poruke koje dobijamo iz univerzuma - sigurna je Jelisaveta.

Već godinama vežba jogu i meditira i smatra da je meditacija veoma važna.
- Ako meditirate, vi ste veoma mirni. Treba otvoriti um i postati svestan da postoje stvari koje bi trebalo da čujete ili vidite. Ukoliko vam oči nisu otvorene, ni ne možete da vidite sve ono što vas inspiriše. Svaki dan donosi nešto novo, samo treba biti pažljiv posmatrač. I voleti avanture, a ja ih obožavam - tvrdi princeza Jelisaveta Karađorđević.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 638.