Džej Ramadanovski - Dobroćudni mangup koji je postao legenda! (foto)

Folk pevač Džej Ramadanovski preminuo je u snu od posledica srčane slabosti u 57. godini u svom domu na Dorćolu, kraju grada koji ga je formirao i načinio dobroćudnim mangupom uz čije su se pesme u kafanama lečile najveće tuge i slavili najveći uspesi.

Tuga je velika, nema više mog tate, kratko je Marija Ramadanovski (24), mlađa kćerka preminulog pevača Džeja Ramadanovskog, sažela svu žal koju oseća zbog preranog odlaska njenog oca koji je umro u Beogradu u 57. godini. Nije mogla više da kaže jer joj je u danu kada je drhtavim glasom odgovorila na poziv Glorije stigao obdukcioni nalaz da joj je oca izdalo srce. To je izgleda bio njegov usud, jer ljudima kakav je bio Džej, koji nesebično troše sav svoj talenat, maštu, energiju i dobrotu, za život je potrebno dva srca.

Uz Mariju, folk pevač koji je pevao o rađanju sinova svu ljubav darivao je i starijoj kćerki Ani (33).

- Moj život bez tate nema smisla. On mi je bio sve. Srce će mi stati od tuge i bola. Ne mogu ja sve ovo da izdržim. Mešaju mi se osećanja, čas sam tužna, čas ljuta jer ga više nema - izjavila je za Informer mlada pevačica koja je krenula očevim stopama, ponosna što je njegova kćerka: - Srećna sam jer sam od njega nasledila dar za pevanje. Uvek je bio uz mene kada mi je bilo teško. Više sam vezana za njega nego za majku, sa kojom sam živela. Valjda zato što mi je uvek nedostajao. Tata se mnogo mučio za sve nas, bio je veliki borac, radnik, emotivac... Pevao je i kada je bio bolestan i kada mu se nije pevalo. Bio je najbolji otac na svetu. Bezuslovno sam mu verovala i znala da će mi uvek dati dobar savet.

Marija nažalost nije stigla da sa ocem ostvari njihovu zajedničku želju - da snime duet.

Beogradskog Džejmsa Brauna život nije mazio, a on ga nije štedeo. Bila je to avantura koja bi na filmu bila veća od života, u filmu za koji bi Holivud dao milione samo da ga snimi. Baš kako je pevao, vetrovi su ga lomili a Džej je terao po svome.

Jedini sin obućara Mazlama i radnice Gradskog zelenila Barije odrastao je na Dorćolu, u Skenderbegovoj, u jednoiposobnom stanu. Iako je pohađao školu “Braća Baruh”, u kojoj je učiteljica Danica u njemu uočila talenat za igru i pesmu, pokrivala ga tokom nestašluka i izostanaka, volela, pa čak i skrivala u vlastitom domu, ipak ga je oblikovao Dorćol.

- Kada su mi se roditelji razveli, pripao sam ocu, išao sam za njim u Beč i na kraju se vratio da živim kod babe. Kao mali uopšte nisam razmišljao šta ću, niti ko ću da budem. Živeo sam od danas do sutra. Školu sam zamenio ulicom, a odrastao sam u domu za prevaspitavanje maloletnika “Vasa Stajić” u Zemunu gde sam ostao do 18. godine - ispričao je u jednom intervjuu za Gloriju.

Pročitajte i Preminuo pevač Džej Ramadanovski

Zatvore nije brojao

Za sebe je govorio da je bio delinkvent, šibicar, nikad kriminalac jer mu druga strana zakona nije bila bliska. Ipak, kako je priznao u intervjuu za naš magazin, bilo je vremena koje je proveo u zatvoru.

- Nikad ih nisam brojao, a zapamtio sam samo one zatvore u kojima sam boravio duže od nedelju dana - rekao je kroz smeh.

Spoznajući da se nijedne usne ne ljube same, što je kasnije opevao u istoimenoj pesmi, dobroćudni mangup s Dorćola oženio se u 23. godini lepoticom Nadom, koja mu je kasnije igrala u spotu za hit “Lubenica”, snimljenom gde drugde nego na Bajlonijevoj pijaci.

- Nada je bila sestra mog druga, a pošto se onda nije petljalo sa sestrama, nas dvoje smo godinu i po izlazili na kvarno. Nismo smeli ni da sedimo jedno pored drugog, kamoli šta drugo. Bila je to zabranjena ljubav koja je na kraju završena venčanjem.

Nada mu je podarila dve lepe kćerke, a rastali su se posle dve decenije ljubavi. Do 30. godine sve je postigao: dobio decu, posle poznanstva sa Marinom Tucaković i pesme “Zar ja da ti brišem suze” postao popularan, sazidao je kuću, objavio 13 albuma sa više od 150 kompozicija od kojih su većina hitovi i stekao sve ono što nikada nije imao. I nikada se nije promenio, pokazujući koliki šmeker treba biti i u izobilju.

Iako mu je otac bio musliman, on je živeo kao hrišćanin, slavio Svetu Petku i verovao u Boga.

- Nikada nisam počinio toliki greh, niti sam nekom nešto toliko nažao učinio da bi me grizla savest. Najgori sam bio sebi, što bi narod rekao. U suštini sam srećan, ali nisam uvek takav jer to ne valja, baš kao ni stalno tugovati. Najbolja je zlatna sredina. Zato ja umem i da pevam i da budem tužan, a nekad se rasplačem na film - govorio je veliki emotivac.

Odličan samouki plesač, bio je i mađioničar koji je uvek pravio dobru atmosferu: bilo u kafiću u kraju u kojem je odrastao, bilo na krcatom Tašmajdanu početkom devedesetih godina ili u prepunoj Areni u Beogradu pre 11 godina. Proživeo je ono o čemu je pevao. Živeo je u skladu sa vrednostima svoje umetnosti: alkohol, cigarete, kafana, jake emocije, sve do kraja, sve punim gasom.

Pre tri godine operisao je srčane zaliske u Beču. To ga je dosta usporilo. Lekari su mu tada rekli da mora strogo da vodi računa o ishrani i zdravom životu.

- Ali nema ništa od moje dijete i zdravog života. Nagojio sam se otkako se slabo krećem. Doktori mi pričaju da moram da pazim šta jedem, a ja naručujem džank hranu. Volim i da popijem, mada i to sad retko radim jer se zbog korone ne viđam ni sa kim. Cigare nisam ostavio, to godinama bezuspešno pokušavam. Borim se sa tim porokom, trudim se da batalim, ali ne ide. Šta ću kad mi prijaju - bio je iskren Džej u svom poslednjem intervjuu za TV Nova.

Deca Dorćola ne zaboravljaju!

Ipak, ono bez čega nije mogao bili su njegovi unuci, Adrian i Daris, kojim ga je usrećila starija kćerka Ana, s kojima je uživao da trčka po Kalemegdanu.

Pročitajte i Džej Ramadanovski: Pevač male sujete i velikog srca

Umro je, naravno, u nedelju, kako je opevao u istoimenoj baladi u kojoj je krenuo na put bez povratka. Njegove komšije, prgavi ali setni Dorćolci izašli su te nedeljne večeri na balkone i terase i horski zapevali “Upalite za mnom sveće kao da me nema...”. Suze na lice izmamili su i navijači Crvene zvezde, koji su mu, kao strasnom deliji, priredili bakljadu uz poruku: “Deca ulice te nikada neće zaboraviti”.

Emocija koju je Džej podario ostaće većna. Takvu jaku emociju osetio je svako ko je 11. decembra na Novom groblju prisustvovao poslednjem ispraćaju Ramadanovskog na večni počinak u Aleji zaslužnih građana. Ispraćen je, po sopstvenoj želji, uz 50 violina koje su tog petka zasvirale najtužnije note koje paraju i ono najtvrđe srce.