Glumac Goran Bogdan, koji živi i radi na relaciji Beograd-Zagreb, neočekuje evropskog Oskara za koji je nominovan za film ‘Otac’, a posle obeležavanja 40. rođendana razmišlja da li je pravo vreme za osnivanje porodice.
Onemogućen pandemijom virusa korona, zbog koje je tri puta dosad bio u samoizolaciji, i paralelnim snimanjem dve serije, jedne u Beogradu a druge u Zagrebu, hrvatski glumac Goran Bogdan (40) nije proslavio nominaciju Evropske filmske akademije za najboljeg glumca u filmu “Otac” Srdana Golubovića. Ta retka prilika koja se pruža dramskim umetnicima sa ovih prostora učinila ga je presrećnim jer se za nagradu, koja će biti dodeljena onlajn 12. decembra, bori rame uz rame za Madsom Mikelsenom i Vigom Mortensenom. Kako priznaje u intervjuu za Gloriju, ne očekuje da će dobiti evropskog Oskara, nominaciju smatra dovoljnim trijumfom.
- U dobrom sam društvu - priča uz osmeh iz automobila dok vozi od Beograda ka Zagrebu i dodaje: - Ta vest mi je ulepšala ovo ludo vreme.
U “Ocu” ste želeli da povežete sve očeve. Koliko u njemu ima vašeg oca Šimuna?
- Na moju sreću i ponos, mog oca ima u svemu što radim, on je gromada, dobar čovek od kojeg učim i danas. On i moja majka Milka su profesori, a u tome ima nečeg svetog. Na ovim prostorima pedagozi su obezvređeni, jer zaboravljamo da to nisu ljudi koji nas uče činjenicama već pre svega moralu i dobroti. Ima u tom zvanju nečeg božanstvenog.
S obzirom na to da idete iz snimanja u snimanje, koliko stižete da brinete o roditeljima?
- Brinem, bez obzira na pandemiju. Svaka porodica je ugrožena. Moramo da čuvamo jedni druge. Rešenje je ići korak po korak kroz sve ovo dok ne izađemo iz svega.
Strahujete li vi od kovida-19?
- Nastojim da ne dozvolim da me savlada strah. Pritisak je ogroman na sve ljude širom sveta, svi osećaju stres jer su podjednako ugroženi. Trudim se da budem oprezan i odgovoran. Uz kovid je primetna i pandemija lažnih vesti, koje podjednako prete čovečanstvu. Teorije zavere su više nego izražene, a ja nisam njihov pobornik. Apelujem na zdrav razum celog društva. Glumac sam, nisam medicinski radnik, i želim da verujem struci. Nadam se da ćemo vakcinu dobiti što pre, da će biti uspešna. Ako gledamo kroz istoriju, od španskog gripa preko variole vere do danas, medicina je pobeđivala viruse.
Šta vas je korona naučila?
- Na početku pandemije bio sam optimističan da će nas korona nečemu naučiti. Sada vidim da nas ne uči već da gubimo zdrav razum. Da se razumemo, i to je ljudski. Ne treba osuđivati nikoga. Treba biti blag i mudar da se iz svega ovoga izvuku pouke. To prokletstvo učenja i zaboravljanja još uvek traje. Bilo bi glupo da potpuno izgubimo razum i napravimo još veću štetu. Od aplaudiranja medicinskim radnicima došli smo do nepoverenja prema ljudima koji nas leče.
Pročitajte i Goran Bogdan o propuštenim prilikama: Da se nije dogodila pandemija, verovatno bih sada snimao u Engleskoj ili SAD-u!
View this post on Instagram
U Beogradu snimate seriju “Vreme zla”. Živimo li danas vreme zla?
- Vreme zla traje dugo. Mi zlo živimo po sinusoidi. Čas je jače, čas slabije, ali je uvek prisutno. Na sreću, tako je i sa dobrim. Ne treba gubiti nadu jer smo bez nje izgubljeni. Niti bežati u apatiju, već se boriti još jače. U dobrom je spas.
Kakav je Bogdan Dragović kog igrate u seriji po delu Dobrice Ćosića?
- Poput Mustafe Golubića u “Senkama nam Balkanom”, i Bogdan je specifičan. On je čovek izgubljenih ideala koji traga za odgovorom na pitanje kako živeti kada je nestala vera u sve što je imao. Takvog lika je teško igrati. Posvećeno radim jer je odgovornost igrati po delu Dobrice Ćosića.
Posvećeno ste radili i “Močvaru”?
- Nastojim da tako radim. Kreatori te serije, Oleg Novković i Milena Marković, autori su kod kojih ne postoji labavo, a ja sam glumac koji to priželjkuje i voli. Imam sreće, dešavaju mi se projekti koji su dobri a za koje sam spremam da poginem. Taj Nikola Krsmanović u “Močvari” je lik koji nije blizak meni. Otelio sam se dok sam ga našao u sebi i izneo. Volim kad je tako teško. To je oksimoron. Priželjkujem to najteže jer mi je tada zanimljivije. Ali ne želim da izgubim glavu u glumi. U njoj ima dosta i matematike i logike. Treba naći dobru spregu između neobičnog i logičnog. Ja učim svakog dana.
Pročitajte i Goran Bogdan i Jovana Stojiljković: Romansa cveta
Goran Bogdan, Foto: PictureGroup / ddp USA / Profimedia
A šta ste naučili snimajući film “Oaza” Ivana Ikića?
- Za taj film sam četiri meseca radio sa decom iz doma za ometene u razvoju. To je posebno iskustvo, produhovljeno, božansko. Biti s njima znači dopustiti im da vas uče prisutnosti, zahvalnosti i poniznosti. To mi je bila jedna od boljih škola u životu.
Gde je vaša oaza?
- Nisam čovek velikih reči i dramatičnih objašnjenja. Život je fluidan i promenljiv. Imam mnogo oaza, a u svakoj od njih mi je važno da osećam i imam mir.
Nedavno ste proslavili 40. rođendan. Šta ste sebi poželeli?
- Zdravlje, a valjda ću zaraditi da kupim ostalo.
Je li sada vreme da osnujete porodicu, da postanete otac?
- Razmišljam o svemu. Sve će doći, daće bog, u svoje vreme. Šta ja mislim o tome, to nikome sem meni ne treba da bude bitno. Znate kako kažu: čovek planira, bog se smeje.
Povezane vesti.
Najnovije.
Zvezde.
