Za vreme kratkog boravka u rodnom Sarajevu radi dobijanja državljanstva Bosne i Hercegovine, glumac je posetio mesta iz svoje rane mladosti, na kojima se s nostalgijom prisetio prvih školskih ljubavi i članova porodice kojih više nema
Kad je glumac i reditelj Irfan Mensur (66) saznao da ima pravo na dvojno državljanstvo, s obzirom na to da je rođen u Sarajevu, nije se dvoumio nijednog trenutka. Odmah je odlučio da uzme i dokumenta iz Bosne i Hercegovine, a povratak u rodni grad doživeo je kao sentimentalno putovanje u prošlost.
Irfan Mensur: Nikada neću priznati kog dela karijere se stidim
- Uprkos tome što u Beogradu živim pedeset i jednu godinu, i dalje osećam pripadnost Bosni i raji, kako se tamo kaže. Sada će to biti verifikovano i ličnom kartom, pasošem, izvodom iz matične knjige rođenih - kaže Irfan i dodaje: - Nikad nisam odustao od Sarajeva, iako sam za sve ove godine zapravo retko odlazio tamo, mahom poslom, da odigram predstavu ili uradim intervju. Ali taj grad sam uvek smatrao nekom svojom početnom stanicom i nisam želeo da on izađe iz mog života. Sad sam tamo proveo dva dana i bio je to prvi privatni odlazak u poslednjih sedam-osam godina. Primetio sam da se grad promenio donekle, a ljudi skoro potpuno, nema više onih moji starih Sarajlija, moje raje. Njih više srećem po Evropi i u Beogradu nego što sam ih sada video tamo, jer je većina tražila mesto gde će se bolje snaći i nastaviti život.
Irfan je tokom kratkog boravka, osim posla s administracijom, imao samo dve želje - da ode na groblje gde su mu sahranjeni bližnji i da obiđe čuvenu Baščaršiju.
- Prijatno sam se iznenadio, ljudi su me prepoznavali i prilazili mi na ulici govoreći: “Jao, Irfane, jeste li to vi? Drago nam je što vas vidimo!” Drugi su pitali: “Je l’ to naš Irfo?” A čim kažu Irfo, to mi je vrlo blisko. Ti susreti uverili su me da tamo i dalje na neki način postojim, da me nisu zaboravili uprkos svemu, iako već godinama radim u nekoj drugoj državi. Moram tako da kažem, jer sam ostao Jugosloven do kraja, mada je nekad bilo bogohulno biti jugonostalgičar. U Sarajevu mi je, nažalost, ostala samo dalja rodbina, ostali su umrli ili se raselili, baš kao i većina prijatelja.
PAŽLJIVO ODABRANE TEME
Glumac je prepoznao neka važna mesta svoje mladosti, ali su se i ona mnogo promenila.
- Bio sam vrlo uzbuđen, video sam mesto gde se nalazila kuća moje porodice, koja je odavno srušena. Tu se sad nalazi zgrada s bezbroj spratova, a i most koji je vodio ka našoj kući više nije drveni, nego metalni. Prošao sam i poznatim Vilsonovim šetalištem, gde sam svojevremeno šetao s mojim prvim ljubavima, držeći se za ruke. Pre nego što bismo izašli, kod kuće sam smišljao o čemu s njima da pričam, jer valja nešto i pričati na tim sastancima, a ne samo držati se za ruke. Bio sam toliko uzbuđen na tim prvim gimnazijskim sastancima, da sam svaki put detaljno birao teme za razgovor. Milion stvari me je podsetilo na tu neku ranu mladost, pošto sam iz Sarajeva sa šesnaest godina otišao u Niš, kod majčine rodbine.
Putovanje Irfana Mensura: Papuče, meze i rakija na švedski način
Sentimentalno putovanje u prošlost bilo je nostalgično, prisećao se zgoda i nezgoda.
- Nisam bio tužan, samo sam se podsećao lepote upoznavanja života, tamo sam ipak proveo prvu mladost. U ono vreme nije se ni znalo šta je pubertet, a slavni Branko Ćopić je to lepo opisao u romanu “Magareće godine”. Nisu toga bili svesni ni moji, a ni ja, znao sam samo da me je nešto udarilo u glavu i poremetilo me.
Iako je već godinu i po dana zvanično u penziji, i dalje neumorno radi, glumi i režira. Prošle i pretprošle godine dobio je i neke važne nagrade.
Sin Irfana Mensur i Srne Lango kreće roditeljskim stopama
- Poslednjih četiri- pet godina dobio sam nekoliko bitnih priznanja, ali ona kod nas nisu merilo uspeha, traju samo 24 sata. Pozove te nekoliko prijatelja da ti čestita, ti nekoliko prijatelja odvedeš da počastiš, i to je kraj, svi zaborave već posle dva-tri dana da si dobio nagradu. Ali, u ta 24 sata ona jeste merilo uspeha. Mislim da je trajanje mnogo važniji stepen nekog kreativnog života. Lako je napraviti karijeru, pojaviti se na naslovnoj strani, postati prepoznatljiv ljudima, i u tome uživati. Ali nije lako preživeti kad godinu-dve nisi u opticaju, nema te nigde, a i to je deo našeg posla. Nije lako ni preboleti neuspehe, ali ako se pomiriš s tim da je naš posao niz uspeha i neuspeha, tog trenutka si spreman da tako živiš do kraja života. Oni koji nisu spremni na neuspehe, bolje da se ne bave ovim poslom. Za mene su oni uvek bili podsticaj da sledeći posao uradim bolje i uspešnije. Osim glumom, bavim se i režijom, uradio sam ih 25 i u profesionalnim pozorištima i u drugim produkcijama, kao i advertajzingom, privrednim i političkim, ne pripadajući nijednoj političkoj opciji.
Najnovije.
