Posle operacije kolena reprezentativac Srbije u košarci dobio je bakteriju koja je pretila da uzrokuje sepsu, zbog čega je proveo dva meseca u bolničkoj postelji nadajući se da će prebroditi najteži životni period kako bi sa suprugom Milicom uživao u odrastanju sina Luke
Kad se na jednom treningu sudario sa saigračem, košarkaš Ivan Paunić (31) nije ni slutio da će morati da ide na hitnu operaciju kolena, i da će ostati u bolnici puna dva meseca. Situacija je u jednom trenutku bila toliko ozbiljna da je čak mogao da ostane bez noge zbog sepse.
- Igrao sam za turski Tofaš iz Burse i baš uoči plej-ofa, krajem aprila, saigrač i ja smo se sudarili kolenima. Moje je stradalo. Mnogo me je zabolelo, odmah su mi stavili led i bandaž, a posle magnetne rezonance znao sam da moram na operaciju, koja je urađena već posle dva dana - priseća se Ivan najtežeg životnog perioda. - Operisali su me turski doktori, sve je prošlo u najboljem redu. Koleno je posle sedam dana bilo malo otečeno, punktirali su ga i dobio sam dozvolu da oporavak nastavim u Beogradu, pošto je kod takvih povreda potrebno od šest do osam meseci da koleno potpuno zaceli.
Ivan se vratio u rodni grad i počeo sa fizikalnom terapijom, ali neposredno po dolasku dobio je temperaturu.
- Isprva sam mislio da sam zakačio neki virus i doktoru to nisam ni hteo da pominjem, očekujući da će proći posle nekoliko dana. Nisam mogao da vidim u kakvom je stanju koleno pošto je bilo u zavojima, a nisam osećao bolove. Kako temperatura, uprkos medikamentima koje sam uzimao na svoju ruku, nije spala ni posle pet dana, požalio sam se lekaru, koji je rekao da je to uobičajena reakcija i da ne bi trebalo da brinem. Nastavio sam sa fizikalnom terapijom, išao na tretmane strujom i magnetom, radio lagane vežbe, ali iz dana u dan bivalo mi je sve gore, dok mi nije pozlilo na vežbama. Prebledeo sam, preznojavao se, vrtelo mi se u glavi i terapeut me je posavetovao da odem do neke laboratorije i izvadim krv da vidimo šta se dešava.
UVEK SA TEMPERATUROM
Rezultati su bili gotovi za sat. Posumnjao je da nešto nije u redu kad ga je doktorka pozvala u kancelariju.
- Pitala me je kako sam uopšte došao do njih, a kad sam odgovorio da sam stigao pešice jer živim u blizini, objasnila mi je da ljudi sa ovakvim rezultatima analize krvi ne mogu ni da ustanu iz kreveta, kamoli da hodaju. Sedimentacija je bila blizu dvesta, gvožđe samo dva, a ni ostali parametri nisu bili kako treba, sve je ukazivalo na sepsu. Pozvao sam doktora Vladu Stevanovića, načelnika u Ortopedskoj bolnici na Banjici. Čim me je pregledao, zakazao je hitnu operaciju, rekao je da koleno izgleda katastrofalno, da se zagnojilo i da strahuje da infekcija ne zahvati i kost jer bih tada najverovatnije ostao bez noge.
Doktor Stevanović je očistio koleno od gnoja i sve dobro isprao antibioticima, a uzorci su poslati u laboratoriju da se utvrdi o kojoj je bakteriji reč.
- Ispostavilo se da imam stafilokoku aureus koja uzrokuje sepsu i smrt za sedam dana ukoliko dospe u krv. Želeo sam da me puste na kućno lečenje, da terapiju dobijam u krugu porodice, ali doktor je insistirao da ostanem u bolnici pod neprekidnim nadzorom lekara, jer je situacija bila veoma ozbiljna. Svakodnevno su mi vadili krv i radili analize, kombinovali antibiotike koje sam primao intravenozno, međutim, stanje se punih dvadeset dana nije poboljšavalo. Temperatura mi je varirala od 37,2 do 38,9. Bio sam veoma iscrpljen, bolela me je svaka koščica, i nikako mi nije bilo jasno zašto, uprkos litrima infuzije i lekova, moje telo ne reaguje. Po izrazima lica lekara i sestara znao sam da oporavak ne teče kako treba.
Tek posle tri nedelje doktori su pronašli kombinaciju antibiotika na koju je Ivan počeo da reaguje i stanje je polako počelo da mu se poboljšava.
- Nisam mogao da verujem kad je doktor rekao da smo izgleda konašno “uboli” dobar spoj. Bio sam toliko opterećen temperaturom da sam od roditelja i supruge tražio da mi donesu razne termometre, imao sam ih četiri, i merio sam temperaturu na svakih deset minuta. Nervirao sam se kad bih video da svi pokazuju istu vrednost. Osim zdravstvenog stanja, boravak u bolnici mi je veoma teško pao i zbog toga što sam bio odvojen od porodice, supruge Milice i sinčića Luke, kom je tada bilo četiri meseca. Nisam mogao da ga vidim, pratio sam kako mi dete raste preko video-poziva. To mi je bilo najteže. U tim trenucima uz mene su bili najbliži, supruga, mama Snežana, tata Goran i baka Leposava. Roditelji su čak uzeli i bolovanje i odmor kako bi mi svakodnevno donosili hranu i razne vitamine jer sam zbog manjka gvožđa bio na specijalnom režimu. Oslabio sam punih šesnaest kilograma i u jednom momentu sam prestao i da mislim o košarci i povratku na teren, bio sam ubeđen da mi je karijera završena.
Višenedeljni boravak u bolnici Ivanu je poslužio i za preispitivanje životnih prioriteta.
- Takve situacije znaju ljude da opamete, počneš mnogo više da ceniš ono što imaš. Poželiš da ozdraviš što pre kako bi mogao da budeš srećan sa svojom porodicom. Shvatiš da ne treba da se nerviraš oko sitnica, poput gužve u saobraćaju ili neke slične gluposti. Koliko god para da imaš, jer svi se mučimo da zaradimo i steknemo nešto, sve to pada u vodu kad se dogodi nešto ovako. Zdravlje zaista nema cenu. Jedva sam čekao da izađem iz bolnice, da budem sa svojim najbližima. Mislim da je najveći uspeh u životu da svoje dete gledam kako odrasta nasmejano. A to ne bih mogao da sve nije prošlo kako treba. Veoma sam zahvalan medicinskom osoblju.
POSVETA NA KOŽI
Željno je iščekivao dan kad će napustiti bolnicu.
- Istetovirao sam datum izlaska kako bi me podsećao na sve što sam prošao. Okrenuo sam novi list. Po napuštanju bolnice morao sam nedeljama da odlazim na redovne kontrole i analize krvi, ali je, hvala bogu, sad sve u redu. Izuzetno mi je krivo i teško što sam propustio dva ciklusa sa reprezentacijom jer nisam bio u stanju da igram. Selektor Saša Đorđević me je često zvao i pitao za zdravlje. Nadam se da ću se do februara potpuno oporaviti i pomoći nacionalnom timu da izborimo plasman na Svetsko prvenstvo. Daću sve od sebe da se vratim u vrhunsku formu pošto je igranje za reprezentaciju velika čast i obaveza.
Ivan sada trenira dva puta dnevno. Na početku je morao da prevaziđe strahove koji su posle ovako ozbiljnih povreda neminovni.
- Trener Milan Grubišić, sa kojim svakodnevno radim, vratio mi je veru u uspeh. Isprva sam se plašio i da se oslonim na povređeno koleno, bojao sam se bolova i novih povreda, bilo me je strah čak i da zakoračim tom nogom, da čučnem, očekujući da će se opet dogoditi nešto loše. Kada sam operisan, imao sam 105 kilograma, i da nisam bio u odličnoj fizičkoj kondiciji, pitanje je šta bi bilo sa mnom. Svestan sam da se povrede događaju, a sada samo želim da budem zdrav i u dobroj formi. Da živim normalnim životom i bavim se košarkom, jer me to čini srećnim. Porodica mi je dala snagu da sve prebrodim, u najtežim trenucima oni su mi bili u glavi i znao sam da moram da ozdravim kako bi Luka mogao da se raduje nekim mojim budućim uspesima. To sanjam još otkad sam počeo da igram košarku, smatram da su deca istinsko bogatstvo i da nema veće sreće nego kad doživiš da te tvoje dete gleda i navija za tebe.
Zvezde.
