Ljuba Bandović razmatra povratak u roditeljski dom: Krckam zarađeno i čekam bolje dane!

Dramskom umetniku Ljubomiru-Ljubi Bandoviću veoma nedostaju pozorišta i ukoliko se u skorijoj budućnosti ne otvore, najavio je svojima moguć povratak u roditeljski dom u Vranju jer ne želi džabe da baca novac na kiriju

Glumcu Ljubomiru Bandoviću (44) pandemija i vanredno stanje pomogli su da nauči da spava u kontinuitetu. Umetnik široj publici prepoznatljiv kao inspektor Bogdan iz serije “Ubice mog oca”, a pozorišnoj kao Ilija Čvorović u “Balkanskom špijunu” proteklih nekoliko godina je baš dosta radio, te mu je neplanirani predah dobro došao.

Ipak, uželeo se teatra, raduje se što su opet počele da se snimaju serije, uskoro će zaigrati u “Nečistoj krvi”, očekuje ga i premijera filma “Ime naroda” u kome je oživeo Svetozara Miletića. Priznaje da se ne plaši virusa, ali strahuje hoće li pozorište uspeti da opstane u ovim teškim okolnostima.

Atraktivna baka Đina Stjuart otkrila tajnu svog mladolikog izgleda!

Kako ste izdržali proteklih šest meseci, pošto su pozorišta zatvorena?

- Izdržavam još uvek. Prvih nekoliko meseci sam učio da spavam u kontinuitetu. Mnogo sam radio nekoliko godina unazad i nagomilalo se dosta umora. Sada sam već nestrpljiv po pitanju povratka u pozorište. Nije mi jasno kako kockarnice i klubovi rade, kako može u avionu trista ljudi da satima leti sedeći rame uz rame, a pozorišta i dalje nisu otvorena.

Osim što vam je uskraćeno zadovoljstvo igre, sigurno ste se suočili i sa neminovnim egzistencijalnim problemima? Kako ste uspeli da ih prevaziđete?

- Imao sam sreće u proteklom periodu sa poslom, bilo ga je i previše. Krckam zarađeno i čekam bolje dane. Kada zaškripi, tu su prijatelji.

Koliko su korona i vanredno stanje poremetili vaš ustaljeni način života?

- Nema proba, predstava, nema druženja u onoj meri. Krajnosti nikada nisu dobre, od konstantnog mešanja sa ljudima do “niđe nikog” veliki je raspon. Međutim, socijalne veštine nisu nešto što se zaboravlja, a i održavamo kontakte koliko možemo. Fali mi taktilno, koje je za nas ovde dokaz bliskosti i način komunikacije. Ali čovek se uči dok je živ.

Džulijan Mur i Bart Frojndlih se vole na čudan način: Rekao mi je da mi kosa smrdi na buđ!

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Matija (@hiperbolickiparaboloid_) on Dec 18, 2016 at 3:19am PST

Da li ste počeli da snimate serije? Trenutno se radi baš dosta projekata?

- Da. Jednu sam već završio, čeka me “Nečista krv”, zatim film u Hrvatskoj, pa još jedna serija. Dobro je da se makar snima, da ova profesija ne ode u istoriju. Bojim se za pozorište, jer kod nas ono ni u normalnim okolnostima nije nešto što puni budžet, nego ga prazni. Karte su jeftine da bi bile dostupne i ne mogu da pokriju troškove igranja. Strah me je da ne postanemo muzejski eksponat.

Poštujete li sve mere zaštite?

- Da. Da ste me pitali verujem li u njih, odgovor bi bio drugačiji. Dosta toga vezanog za ovu pandemiju je, po meni, farsa.

Stjepan Hauser se ne odvaja od lepe Italijanke: Uradio sam nešto glupo! (video) 

Jeste li podržali pismo slobodnih umetnika Ministarstvu kulture Republike Srbije?

- Ne znam ni šta pismo sadrži. Ali apriori ću ga podržati čim mi stigne poziv za to. Umetnici su ovde umetnici kad “dotera cara do duvara”. Inače su izvođači koji pristaju na neuslove, poniženja, male honorare i tako naviknu producente i poslodavce da sve može. Onda dođe vanredno stanje i nas ostave ispred vrata, da kukamo i molimo. Treba menjati stvari pre nego se dospe u ovakvu poziciju. Neću trideset hiljada pomoći, hoću da radim. Razumem ljude koji su u nezavidnoj situaciji, ali evo primera, toliko me ima u medijima, repriziraju mi se filmovi, serije. Da ja, kao svuda u svetu, imam prava na tu nadoknadu od repriza, ne bi mi trebalo pomagati. Ta bi sredstva u toj meri bila veća za one kojima je pomoć potrebnija, kao porodici umetnika koja je tokom vanrednog stanja morala da se odseli iz Beograda pošto nije mogla da plaća troškove. Nije selidba iz Beograda fatalna stvar. I ja sam svojima najavio moguć dolazak ako se pozorišta ne otvore, jer džaba bacam novac na kiriju. Mi umetnici u Srbiji kao da nemamo zajednički interes, zato i dolazimo u ovakve situacije.

Da li ste se uželeli teatra?

- Imam četrdeset i četiri godine, u pozorištu sam od dvanaeste, odigrao sam oko devedeset premijera. Ovo je najduži period u kojem nisam stao na scenu, čak sam i kao vojnik igrao. Šta vi mislite, koliko mi nedostaje teatar?