Milica Glogovac: Moja i Nebojšina priča je od početka bila lepa i čista

Kao u ne tako davnim noćima kada je snagom svog glumačkog umeća privlačio publiku u teatarski mrak i tišinu, tako je i godinu posle smrti Nebojša Glogovac uspeo da napuni stolice, stepenice i prolaze na Velikoj sceni “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Okupili su se svi koji su ga voleli, a njih je mnogo, kako bi mu odali počast prisustvujući posthumnom uručenju nagrada “Dobričin prsten” za životno delo i “Miloš Žutić” za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni 2016/2017. za ulogu Hamleta. Prisutni su snažnim višeminutnim aplauzom pozdravili Glogovčevu suprugu Milicu, dvadesetogodišnjeg sina Gavrila i dvoipogodišnju kćerku Sunčicu, koji su primili priznanja umesto Nebojše.

Portret impresivne umetničke i ljudske veličine: Objavljena “Monografija: Nebojša Glogovac”

- Nebojša je najbolji čovek koga sam ikada srela - rekla je Milica Glogovac za Gloriju, ustupajući nam fotografiju s njihovog venčanja: - Nastala je u septembru 2017. na Salašu 137.

Milica je bila velika Nebojšina ljubav i podrška. U poslednjih 12 meseci, u najtežem životnom periodu, morala je mnogo toga da preturi preko glave i leđa. Osim što je izgubila supruga, morala je da sluša malograđanštinom zatrovane komentare.

In memoriam: Nebojša Glogovac o roditeljskom ponosu i odrastanju u svešteničkoj porodici

- Stalno se razvlači priča kako je zbog mene ostavio prvu ženu. To nije istina. On je bio već godinu sam kad smo otpočeli vezu. Tako da je naša priča od početka bila lepa i čista - ističe Milica Glogovac.

SITNICE KOJE SU KRUPNICE

Dok su mnogobrojni ljubitelji Glogovčevih glumačkih veština ukočenih pogleda i lica na godišnjicu njegove smrti odavali poštovanje onome koga su neizmerno voleli, nametnulo se pitanje kako je njegovoj porodici, deci i supruzi, onima koji su ga imali više od dva sata dnevno koliko je u njegovom prisustvu uživala pozorišna ili filmska publika. Ako su njegovim preranim odlaskom izgubili srpski film i pozorište, koliko su tek izgubili Gavrilo, Miloš, Sunčica i Milica. Publika ga više neće gledati u novim glumačkim bravurama, neće svesno pristajati da je vešto uvlači u šekspirijanske zaplete u pomrčini Jugoslovenskog dramskog pozorišta ili da je iznova primorava da se zaljubi u njega na filmskom platnu, bez obzira na to da li tumači okorele negativce ili dobrice, kakav je on privatno bio. Njegovi najbliži ga neće gledati, slušati, mirisati, dodirivati, okusiti u svakodnevici, tamo gde je pripadao samo njima. Neće ga gledati u onim situacijama koje često, nesvesni prolaznosti, nazivamo sitnicama, a zapravo su krupnice zbog kojih trajemo i posle smrti.

“Evo meni moga vojvode”: Dirljivo sećanje Nebojše Glogovca na detinjstvo i rodno Trebinje

Užičani odali počast voljenom glumcu: Replika po kojoj ćemo pamtiti Nebojšu Glogovca (foto)

Koje je boje bol

Na godišnjicu smrti supruga Nebojše Milica Glogovac je objavila na fejsbuku svoja osećanja.

- Prođe godina, prolete...

- Kako misliš, prolete?

- Pa brzo prošla.

- Zar ovo nije najduža i najbolnija godina od kada je Vremena?

- E, a koje je boje?

- Šta, godina?

- Ne, koje je boje Bol?

- Crne, pretpostavljaš. Najcrnje crne koju možeš da zamisliš. Crnilo. Crno, kao potpuni besmisao. Crno, kao prazan ponor. Crno, kao nema i neće biti. Crno, kao loša namera. Kao važno pitanje bez odgovora. Kao gubitak vere. Kao nemoć. Kao pogled u ludilo, sa ivice ludila. Crno, kao odlazeće oči. Kao udah bez izdaha. Kao izdah bez udaha. Zagrljaj uprazno. Mrak toliki, da ne znaš gde počinješ i gde se završavaš.

- Ali crno i nije boja.

- Tako kažu. Crno je potpuno odsustvo Svetlosti. Pa eto.

- Ali ti imaš Sunce.

- Imamo. Ljubavlju.

- A to, što boli... Je li to Bol ili Tuga ili... šta je?

- Ne znam. I Strah je. I Ljutnja. I Očaj. Sve je.

- A ukus? Kakvog je ukusa?

- Bez ukusa je. Čini upravo da svi ukusi nestanu.

- A kolika je... ta Bol?

- Ceo si Bol.

- Sve Vreme?

- Vreme, ha!

- Pa kako se tako živi? Je l’ biva lakše? I Ljubav, gde je ona?

- Tu je i Ljubav, sve Vreme.

- Pa šta ona radi?

- Prvo bude deo Bola, od crnog je ne razaznaješ. A onda se polako pribere, strese crnilo, otvori prozore da uđe Svetlost, da vidiš boje. Hrani te, da porasteš. Jer Bol je ista, sve Vreme, ali ti moraš da porasteš, da bi mogao da je nosiš, tu toliku Bol.

- A onda?

- Onda Ljubav prigrli Bol. Uostalom, Bol je tu zbog Ljubavi. I tako zajedno žive. Mislim zauvek, ako to postoji. Odvojeni, a jedno. Ljubav i Bol.

- I Sunce?

- Da, i Sunce.