Miloš Biković, Miodrag Radonjić i Ivan Mihailović: Tri musketara prvi put jašu

Glumci i najbolji prijatelji Miloš Biković, Miodrag Radonjić i Ivan Mihailović konačno su zajedno u kadru, a pauze u snimanju koriste da se prisete studentskih dana, cimerskog života i jednog ludog letovanja kada su bili bez devojaka

Znaju se još sa Fakulteta dramskih umetnosti, a slučaj je hteo da od pet dana koliko traje prijemni za glumu Miloš Biković (31), Miodrag Radonjić (30) i Ivan Mihailović (30) polažu istog dana i da svi budu primljeni na klasu Dragana Petrovića Peleta. Danas su najbolji drugovi i imaju pun kofer uspomena na studentske dane, zajednička putovanja i cimerski život. Zanimljivo je da im se nikad nisu ukrstili putevi na filmu, ali sada, zahvaljujući nastavku ostvarenja “Južni vetar” Miloša Avramovića, prvi put posle više od decenije poznanstva dele kadar. Posetili smo ih nadomak Obrenovca, gde su snimali protekle nedelje. Uprkos napornim scenama koje su izvodili u zatvorenim prostorijama silosa, a tog dana je zabeležena najviša temperatura ove godine, glumci su bez ikakvog razmišljanja skinuli kostime i šminku, slikali se i tokom pauze za ručak sa iskrenim zadovoljstvom podelili s nama impresije sa seta.

 - Prvi put smo sva trojica u kadru nakon fakulteta, dugo smo čekali na ovo. Izgleda da je nakon Miloševog i Mićkovog igranja u prvom delu taj “Južni vetar” dunuo tako jako da je dobacio i mene do njih. Najzad snimamo zajedno i lepo nam je - započinje priču Ivan, koji u nastavku filma igra lika po imenu Sine, gejmera koji potiče iz potpuno drugačijeg miljea nego Baća i Maraš koje je publika, uprkos tome što su momci sa one strane zakona, zavolela i čije replike rado citira.

Miloš i Miodrag, pored toga što glume, u drugom delu “Južnog vetra” potpisani su i kao koproducenti.

- Ovo je autorski projekat Miloša Avramovića i nosilac posla je njegova producentska kuća. Ali moj i Miodragov doprinos ovom filmu prevazilazi samo glumačke radove. Kao koproducenti trudimo se da nađemo dodatne sponzore - kaže Biković.

Nastavak teksta na sledećoj strani...

ČUDESNI STO OD PLUTE

On i Radonjić već nekoliko godina uspešno vode producentsku kuću Arhangel Studios i uvereni su, uprkos opštim stavovima, da je dobro mešati posao i prijateljstvo.

- Naš posao je specifičan, to čak nije ni posao već neka vrsta potrebe da stvaramo. Da se igramo. Nismo osnovali producentsku kuću da bi nam ona donosila novac, već da bismo se bavili temama koje nas interesuju i da bismo eventualno mogli dobro glumački da se izrazimo. Već tako smo na dobitku, a ako usput stvorimo i neke pare, super - iskren je Miodrag.

Čim završe rad na “Južnom vetru”, očekuju ih novi izazovi.

- Krajem avgusta počinjemo sa snimanjem filma “Hotel Beograd”, koji se oslanja na seriju “Hotel Eleon” u kojoj sam igrao. Nagovorili smo partnere iz Rusije da napišu nastavak koji se dešava u Beogradu kako bismo promovisali naš grad i zemlju gledaocima u Rusiji, ali i širom sveta. Želja nam je da poradimo na marketingu, koji je poslednjih decenija bio loš, i da pozovemo ljude da dođu ovde - otkriva Biković.

Prisećaju se kako su osnovali producentsku kuću.

- Bilo je to u Moskvi, u stanu u kome sam tada živeo. Imao sam sto od plute i na njemu su se upisivali svi koji dođu kod mene. Mićko i ja smo već neko vreme razmišljali o tome da osnujemo producentsku kuću, a onda smo samo napisali datum na tom stolu, čini mi se 24. jul, i zacrtali da to uradimo - kaže Miloš.

Radonjić dodaje da im je od početne ideje do realizacije trebalo samo godinu dana.

Nastavak teksta na sledećoj strani...

KOMŠIJSKI OTIRAČI

Prva kancelarija bila im je dnevna soba stana koji su iznajmljivali Miodrag i Ivan. Rado se sećaju zajedničkog života.

- Cimerovali smo dugo godina. Kako smo sva trojica iz Beograda, nismo imali priliku da poput mnogih studenata prolazimo kroz studenstki dom, dolazak u novi grad, odvajanje od roditelja i slično. I onda smo valjda hteli da proizvedemo taj osećaj pa smo iznajmili gajbu.

Miloš s dobrim razlogom nikad nije živeo sa njima.

- Početna ideja je bila da se zezamo, da imamo jednu veliku žurku 24/7. Onda sam shvatio da ništa ne bismo radili. Da smo živeli zajedno, verovatno bismo i danas sedeli u tom stanu. Složili smo se da dvojica cimera mogu da stvore okej dinamiku za život, a da su trojica pakao.

Postoji mnogo epizoda koje su obeležile te studentske dane.

- Stanovali smo na prvom spratu i do našeg stana je bilo nekoliko komšijskih vrata. Znali bismo da je onaj drugi kod kuće ako su svi otirači ispred vrata poslagani paralelno sa pragovima, jer nas je obojicu nerviralo ako stoje i milimetar ukrivo. Ali onda je Ivan rešio da se izleči od te navike. I tako dolazim ja jedno veče kući, prolazim pored vrata i vidim da su svi otirači iskrivljeni. Krenem da ih ispravljam na putu do stana, ulazim unutra i ugledam Ivana. To me začudi, al’ ne kažem ništa. Nekoliko narednih dana ista priča: otirači iskrivljeni, a Ivan kod kuće. Rešim da vidim o čemu je reč i pitam ga: “Ivane, ti više ne ispravljaš otirače, o čemu se radi?” A on će na to: “Znaš, brate, sada imam novu opsesiju, počeo sam da ih šutiram i dopalo mi se kad padnu pod uglom od četrdeset pet stepeni.” Od tada sam znao da je Ivan kod kuće ako otirači stoje u špicu u odnosu na prag - seća se Miodrag.

Miloša su u početku nervirale te opsesivno-kompulsivne epizode najboljih drugova, ali s vremenom ih je prihvatio kao normalne.

- Kad smo na putovanju, Mićko i Ivan imaju poseban odnos. Toliko se svađaju i raspravljaju oko glupih stvari da to na kraju postane apsurdno. Mićko poštuje princip “čist račun - duga ljubav” i onda njih dvojica krenu da se obračunavaju na svaka dva dana. To izgleda ovako: “Znači, ja tebi pola evra za taksi, a ti si mi onda kupio papaju, pa sam ja tebi posle pivo, ali si ti platio picu. Dakle, 0,75 puta dva, podeljeno na tri... A ne, Biković je sebi platio, znači ti meni dođeš...” Sigurno nam dvadeset odsto vremena ode na to. U jednom trenutku su shvatili da me to nervira, pa su namerno počeli da me izluđuju glupostima tipa - Mićko ne može da sluša muziku kad jačina decibela stoji na parnim brojevima, a Ivan kad je na neparnim - objašnjava Biković, a Ivan dodaje da izlazi iz auta kad je “volume” na šestici.

Nastavak teksta na sledećoj strani...

ISKUSNI KUVARI

Uglas uzvikuju da im je najbolje zajedničko putovanje bilo ono u Tajland, 2016. godine.

- Svi smo bili singl, desilo se da smo se sva trojica tog proleća razišli s devojkama. Kao frilenserima u tom trenutku, drugar Nestor, brat kolege Vuka Kostića i muž naše koleginice s klase Anke Gaćešće, preporučio nam je tu destinaciju. Pošto svi ronimo, a on je poznati skiper i ronilac, znao je da je to pravo mesto za nas. Miodrag i ja smo krenuli sa po jednim rančićem, dok je Miloš poneo prtljag kao da se profesionalno bavi ronjenjem od svoje treće godine. Nosio je čak i harpune misleći da će da lovi ribu - prepričava Ivan.

Ali zato je na sledeće putovanje - njihovo prvo kampovanje, na Lefkadi, Miloš išao bez opreme. Otkriva nam kako je to izgledalo.

- Miodrag i Ivan su krenuli na put kao najiskusniji kamperi, poneli su opreme i hrane za preživljavanje u šumi dva meseca, a meni su zamerili što sam, za jednog ozbiljnog kampera, došao nepripremljen. I nisu me pustili da spavam u njihovim šatorima, a bilo je mesta i kod jednog i kod drugog za četiri osobe. Ivanov šator je čak imao i predsoblje, to u životu nisam video. I tako sam otišao da kupim šator, a đavo me je naterao da pazarim i plin, uz koji smo dobili i šerpicu, pa smo mogli da kuvamo. Na plaži.

Tada se njihovo putovanje pretvorilo u gastro avanturu.

- Svakog dana smo ustajali rano, kao neke tri domaćice, i smišljali šta ćemo da kuvamo. Celo kampovanje nam se svelo na razmišljanje o hrani - priseća se Miodrag, a Ivan i Miloš se nadovezuju da je za to on glavni krivac.

- Ujutru bismo, odmah nakon buđenja, odlazili na pijacu da nabavimo namirnice za jelo koje treba da spremamo tog dana. U prvo vreme smo ih samo birali, jer, znate, ne može Mićko odmah na prvoj tezgi da pazari paradajz nego mora da ispoštuje kodeks “value for money” - da za određeni novac kupi najbolji mogući paradajz. Tek posle tri dana znali smo kod koga šta kupujemo i trebalo nam je jedno pet-šest dana samo da se naviknemo na nastalu situaciju. Jedva smo stizali da popijemo piće negde i onda bismo trčali kući da kuvamo pre nego što padne mrak - priča Miloš.

Mada su karakterno različiti, zapravo ih sličnosti spajaju.

- Recimo, Miloš i ja nosimo identičnu garderobu. Često se desi da se, kad smo zajedno negde na putu i odemo odvojeno u šoping, kući vratimo sa istim stvarima. Mićko mrzi kupovine pa nema tih problema - zaključuje Ivan.

Ranije su mnogo više vremena provodili zajedno, a sada, kad ugrabe vreme, sednu u prvi kafić.

- Godinama nismo izašli. Ali pošto je krenula sezona rađanja dece kod naših drugarica sa klase, često se provodimo u kafani. One se porađaju, a mi slavimo - kaže Miloš.