Stefan Milenković: Mali je korak između sna i žudnje koja preraste u patnju

Violinista Stefan Milenković (41) zaljubljen je u muziku još od malih nogu. Važio je za čudo od deteta, a svoj talent već dugi niz godina predstavlja ljubiteljima muzike širom sveta. Pre nekoliko meseci dobio je na korišćenje vrednu violinu Guadagnini iz 1783. godine, posle čega mu je porastao motiv da još intenzivnije svira i vežba.

Kao dete nastupali ste pred najznačajnijim ljudima tog vremena, Ronaldom Reganom i Mihailom Gorbačovom. Jeste li u poslednje vreme svirali najmoćnijim osobama današnjice?

- Iako sam svirao za mnoge važne ljude, čini mi se da su se vremena promenila i da je danas senzibilitet za umetnost i muziku kao sastavni deo predstavljanja jedne države drugačiji nego pre. S druge strane, sve zavisi od toga šta to smatramo posebnom situacijom, onom koja ima važnost, ili koga gledamo kao moćnu osobu. Recimo, pre nekoliko meseci sam imao neverovatnu priliku - i rekao bih privilegiju - da sviram u Albukerkiju u Novom Meksiku pri institutu SIPI (Southwestern Indian Polytechnic Institute), koji je jedan od retkih koledža u Americi koji je otvoren svim indijanskim plemenima na teritoriji SAD. Nastupio sam sa pijanistkinjom Navaho porekla, a koncert je bio strimovan preko veba u rezervate, što uključuje i mesta gde ima veoma malo uslova da se čuje klasična muzika. Na taj koncert su došli predstavnici i poglavice plemena iz okoline Albukerkija - Pueblo, Navaho, Apači i Komanči. Celo iskustvo je bilo dirljivo, duboko i iskreno nezaboravno. Početkom juna bi trebalo da sviram u nekoliko gradova koji su sada u srcu Navaho rezervata, predstavljajući na otvoren, iskren način moju umetnost i violinu, što je neverovatno retka prilika i čast.

Koji koncert vam je ostao u najdražem sećanju?

- Teško je izdvojiti određeni koncert kao najdraži jer svaki je na svoj način poseban i ostaje u sećanju. Ali da bih odgovorio na ovo pitanje, možda bih se vratio u daleku prošlost i sam moj početak. To je bio jedan od mojih prvih koncerata u životu, imao sam recimo četiri godine, i bio je u sastavu javnog časa u muzičkoj školi u kojoj su moji roditelji tada predavali. Nikada neću zaboraviti ushićenje tog trenutka, čak osećaj odgovornosti da sve odsviram kako treba. To su utisci koji su na neki način obeležili i možda i formirali ceo moj život.

Imate priliku da svirate violinu Guadagnini iz 1783. godine. Kakva je njena istorija?

- Istorija takvih violina je uvek uzbudljiva jer se radi o neprocenjivim i nezamenjivim artefaktima koji čine sastavni deo istorije muzike i graditeljstva ovih instrumenata. U slučaju konkretno moje violine, ona se “skrivala” više od pola veka u jednoj francuskoj familiji i uopšte nije svirana. Violina ima sertifikat iz ranih 50-ih godina, ali nije jasno ko je na njoj svirao ranije. Skoro svaka violina važnog majstora je danas dokumentovana, a moja je praktično našla mene, izašla iz istorijskog čekanja i postala mi nezamenjivi partner na sceni. To još više povećava i moj lični osećaj ponosa i njene vrednosti, jer sam na neki način doprineo njenom “otkrivanju” i sada je dodata na listu kao jedna od najvažnijih violina ovog graditelja iz njegovog kasnog perioda, kao i jedna od važnih violina uopšte.

Osećate li odgovornost dok svirate na njoj?

- Naravno. Imam osećaj odgovornosti i kao njen istorijski “čuvar” i kao violinista. Ovakav instrument iz vas izvlači maksimum i inspiriše vas na još dublje istraživanje zvuka i vaše interpretacije.

Da li biste mogli sebe da zamislite bez violine?

- Mogu definitivno sebe da zamislim bez violine - mada ne mogu da zamislim da ne sviram violinu! Violina je toliko deo ne samo mog života već i mene samog i moje ličnosti da je veoma teško zamisliti neku realnost gde nje nema.

Pored nastupa angažovani ste i oko predavanja na univerzitetu, a s obzirom na veliki broj obaveza, kako izgleda vaš uobičajeni radni dan? Postižete li sve?

- Nastojim da budem maksimalno organizovan i da dobro raspodelim vreme za obaveze. Zaista je istina kada kažu da ako hoćete da vam neko završi nekakav posao, treba za to da pitate zauzetu osobu. Nije uvek lako, naravno, i zavisi mnogo od perioda, kako od sezone koncerata, tako i od univerzitetskog semestra. Uobičajeni radni dan? To kod mene u onom klasičnom smislu ne postoji, što je i dobro, ali ima i svojih izazova. Nekada to znači da vežbam tri-četiri sata, pa onda predajem pet ili šest sati, i na kraju odgovaram na mejlove i ispunjavam druge obaveze. U suštini, čini mi se da je vreme kada sam na turnejama - uprkos intenzivnom ritmu i stalnim putovanjima - kao neka vrsta odmora. Čudni smo mi muzičari u stvari.

Veliki ste ljubitelj ekstremnih sportova, između ostalog i skakanja s padobranom. Bavite li se i dalje time, da li vam obaveze to dozvoljavaju?

- I dalje sam aktivan padobranac, ali sam u poslednje vreme toliko zauzet da jednostavno nisam stizao da skačem. Poslednji put sam skočio prošlog maja. Protekli meseci su bili toliko intenzivni da mi sada već definitivno nedostaju visina, zvuk vetra i taj osećaj neverovatnog oslobađanja kada se iskoči iz aviona.

Kako izgleda vaš slobodan dan? Osim ekstremnih sportova, šta vas još opušta?

- Pre svega, obožavam prirodu i sve vezano za nju, tako da kada imam vremena, volim da suprugom odem na pešačenje u prirodu, tamo gde se život pojednostavljuje i vraća prirodnim ritmovima. Volim i da čitam, gledam filmove i serije, i naravno - video-igre! Ovo poslednje je izgleda omiljena aktivnost većine muzičara koji su, poput mene, stalno na putu. A nezaobilazno je i skoro svakodnevno vežbanje aštanga joge, jer mislim da bih bez nje mnogo teže uspevao da ispunim sve obaveze i da zadržim energetski intenzitet.

Imate li neke snove ili želje koje vam se još uvek nisu ispunile?

- Čini mi se da sa željama treba biti veoma oprezan, jer je mali korak između želje ili nekog sna koji vas pozitivno motiviše i inspiriše, i s druge strane žudnje koja može čak da preraste u patnju ako vam se želja ne ispuni.

Šta vam prvo padne na pamet kada razmišljate o Beogradu?

- Ljudi, duh, humor, šetnja gradom, familija.

Nedostaje li vam rodni grad?

- Naravno, sigurno nedostaje. Mada ga obilazim dovoljno često da nekako dobijem dovoljnu “dozu” Beograda, koja me onda drži barem nekoliko meseci.

Planirate li uskoro nastup pred domaćom publikom?

- Veoma sam srećan što ću 24. novembra svirati na Kolarcu sa mojim prijateljem i velikim pijanistom Rohanom de Silvom, kada ćemo beogradskoj publici predstaviti sve tri Bramsove sonate koje su apsolutna remek-dela muzičke literature.