Televizijska voditeljka Suzana Mančić napunila je 22. novembra 63 godine, čime je stekla uslov za odlazak u penziju. Najpopularnija “loto devojka” dočekuje penzionerske dane isto kao i sve drugo - sa osmehom, jer joj se život neće mnogo promeniti. Puna energije, planova i zakazanih obaveza, u intervjuu za Gloriju otkriva kako se nosi sa svojim godinama, s kakvim naporom se susreće zbog života na relaciji Beograd-Atina, gde joj je suprug Simeon Ocomokos (69), i da li žali što više nije mlada.
Kako dočekujete penziju?
- Smejem se penziji i radujem joj se. Celog života sam slobodnjak, ali ne verujem da ću prestati da radim i da ću otići u totalnu mirovinu. Radovaće me penzionerski status. Zaslužila sam ga, kao što sam zaslužila i da ostarim. Često su mi prebrojavali kilograme i bore, ali zar moje telo nema pravo da ostari? Naravno da bih volela da lepo ostarim, da budem lepa starica, negovana i doterana, dobro raspoložena i zdrava. Ali nemojte me upoređivati sa generacijama koje bi mogle da mi budu deca.
Vašim odlaskom u penziju neće se mnogo toga promeniti, bićete aktivni kao i do sada?
- Ništa se neće menjati. Možda ću se samo malo manje pojavljivati. Svakog dana sam doterana i ne možete me zateći zarozanu, neočešljanu i musavu, čak ni ujutru kada u parku šetam psa. Uvek sam blago našminkana i lepo obučena. Volim da sam takva i sebe doživljavam tako. Još sebe vidim kao onu veselu, zavodljivu ženu od 35 godina, iako znam da više nisam takva, ali tako se osećam. Neka mi se godine samo nižu, neka jednog dana budem okružena zetovima, koji će valjda biti dobri, i unučićima.
Ne žalite što više niste mladi?
- Ne. Mlada sam duhom. Pokazatelj toga je što moje kćerke i njihove drugarice vole da sede sa mnom, da pijemo kafu i ćaskamo. Takve su bile moja majka i njene drugarice. Uvek su imale nešto pametno da mi kažu. Nisu bile opterećene tradicionalnim ogradama ili generacijskim jazom, a nadam se da nisam ni ja. Mada, ponekad pomislim: “Šta hoće ove mlade?”, pa sebe udarim po ruci i kažem: “Mančićka, smiri se, i ti si nekad bila takva. Smetala si nekome. Privikni se da se svet menja.” Moramo biti spremni na promene, razumeti ih, shvatiti mlade i dati im savet koji neće biti držanje lekcija već uputstvo za život, da se ne boje ljubavi i odbijanja. Neće znati šta je ljubav dok ne budu ostavljeni. U šali često kažem: “Nema ljubavi bez bola.” Ali to je istina. Naravno da treba da teže ljubavi koja će im donositi samo radost.
Koliko vama ljubav danas donosi radosti?
- Mnogo. Pre svega ljubav sa kćerkama, sa suprugom, pa na kraju i sa celim svetom. Često me zaustave na ulici i traže savet od mene. Mogla sam da otvorim savetovalište za operaciju kuka koliko su me često o tome pitali, pošto sam prošla kroz to. Uvek stanem sa ljudima, popričam i znam da sam nekome ulepšala dan. A i meni je drago da me ljudi doživljavaju kao neki rod. To mi prija.
Kako nosite svoje godine?
- Nekad lako, nekad malo teže. Povremeno imam pad energije. Moram da odspavam pola sata po podne. Ponekad otkažem neke obaveze za koje nemam snage, što omogućava luksuz moje profesije, mojih godina i mog statusa. Nekad ceo dan provedem u pidžami, i to je vrhunac lepote življenja. S godinama postanete selektivni pa se ne družite s ljudima koji su daveži, koji crpe energiju i stalno se žale. Okružena sam prijateljima sa kojima se slatko smejem. Čovek koji se smeje ne može da bude bolestan, pa ni da ostari tek tako.
Živite na relaciji Beograd-Atina. Je li vam takav život naporan?
- Živim na dve adrese. Moj muž je postao vrlo zahtevan. Sve češće sam sa njim i kod njega. Volim Beograd jer mi je tu kuća, a u Atini mi je jedino on. To treba pomiriti i na tome insistiram. Takav život ponekad jeste naporan. Ako u Atini ostanem samo dan duže, to trostruko moram da nadoknadim u Beogradu. Imam ugovorene obaveze, promocije, snimanje moje emisije “Suzanin izbor”.
Šta je danas Suzanin izbor?
- Dobra energija, dobro raspoloženje, dobro zdravlje i ljubav.
Tog dobrog raspoloženja vama nikad ne manjka?
- To je uređeno. Verovatno imam neki gen za radost. Kako ujutru ustanem meni je sve lepo i smejem se. Imam svoje spiskove obaveza koji me čekaju pored kreveta, i trudim se da obavim sve.
A šta vam skine osmeh s lica? Šta vas iznervira i kako reagujete tada?
- Iznerviraju me bezobrazluk i bahatost. Kad se to desi, odem u Moštanicu, na plac koji mi je ostao od oca. Tamo imam brvnaricu, sednem, dignem noge na ogradu i slušam tišinu. To mi poslednjih godina vrlo prija i verovatno ide s godinama. Gledam u zelenilo, slušam fazane, nekad protrči srna. Nekad malo i okopavam. Taj moj raj zovem Aleksandar plac, po tati. On je tamo produžio sebi život.
Najnovije.
Zvezde.
