Suzana Mančić - neukrotiva plavuša: Kad sam u nevolji, pozovem Simicu spasitelja

Voditeljka i glumica je imala problem s grčkom policijom zbog prebrze vožnje, i da joj u pomoć nije priskočio verenik Simeon Ocomokos, oduzeli bi joj dozvolu i provela bi četiri dana iza rešetaka

Televizijska voditeljka i glumica Suzana Mančić (60) pamtiće avgustovski boravak u Grčkoj po neprijatnim situacijama sa tamošnjom policijom, koja ju je dva puta privodila zbog prekoračenja brzine. Dok je s kćerkom Natalijom i sestrom Verom bila u poseti kod verenika Simeona Ocomokosa, vozila je prebrzo, što nije promaklo grčkim organima reda. Suzana kaže da su policajci bili veoma strogi. Odnosno, da se nije umešao njen Simica spasitelj, kako je prozvala svog budućeg supruga, dobila bi mandatnu zatvorsku kaznu dužine četiri dana i ostala bi bez vozačke dozvole.

- Svake godine u Grčkoj mene saobraćajna policija “odere” zbog brze vožnje. Kao da drugi ne voze 180 kilometara na sat, samo ja stradam čim prekoračim dozvoljenih 150. Moj drug Vanja Bulić kaže da Grci već sa granice javljaju: “Evo, stiže plavuša” - objašnjava Suzana zašto je “ne vole” grčki policajci. - Pre nekoliko dana sam vozila po propisima, majke mi, ali radar je pokazao 151 kilometar na sat. Gde nađe onaj jedan, mislila sam dok sam gledala policajca koji je neverovatno podsećao na strip junaka Asteriksa: riđ čovek sa ogromnim riđim brkovima. Strogim glasom, kao da sam uradila ne znam šta, tražio mi je dokumente, a kad je rekao da će mi oduzeti vozačku i da ću biti sprovedena u stanicu, nije mi bilo svejedno, iako samo što nisam prokomentarisala: “Hoćete li vi da me vratite kući službenim kolima?” Umesto toga, pozvala sam Simeona i on je preko telefona pregovarao i “peglao” kriznu situaciju, pa sam samo privedena u policiju gde mi je određena novčana kazna koju sam odmah morala da platim. Za dlaku sam izbegla zatvor. A pošto leti nosim rajfove sa cvećem, jer ne znam šta ću sa kosom a moj frizer je zauzet i ne može na letovanje sa mnom, policajac je, vraćajući mi pasoš, slobodu i veru u ljude i javne institucije, uz odmeravanje i koketan osmeh, pokušao da bude duhovit. “Gospođo, kakvo ludo cveće”, rekao mi je, a ja sam mu vratila istom merom: “A tek vaši brkovi, gospodine!”

Prošle godine ju je zaustavio policajac koji je, tvrdi, izgledao kao Brus Vilis. Ali tada je baš mogla da nadrlja jer je vozila brzinom većom od 180 kilometara na sat.

- Tip sa rejbankama, uz šeretski osmeh, ležerno i šarmantno hteo je bez reči i momentalno da mi oduzme dozvolu i da me sprovede do najbližeg zatvora. Već na ivici suza, posle najdužih pola sata u životu, nekako sam dobila mog Simeona na telefon i njemu sam prepustila dalji razgovor s policijom. U jednom trenutku videla sam da se “Brus Vilis” otkravio, a onda se i grohotom nasmejao. Vratio mi je dokumente, napisao novčanu kaznu i pustio me da idem, čudno me gledajući. Posle sam pitala Simeona šta mu je to rekao, a on mi je priznao da je “igrao” na čuvenu ženomrzačku karakteristiku saobraćajaca, pa je ispričao kako sam ja umetnica, totalno izgubljena u vremenu i prostoru, pritom i žena koja najverovatnije nema pojma koliko je brzo vozila.

Uz priznanje da je najčešće sama kriva zbog neverovatnih situacija u kojima se nekoliko puta našla kao vozač, prepričava jednu od koje ju je najviše sramota.

- Pošto sam poznata kao žena koja o svemu priča veoma otvoreno, evo šta se desilo. Pratila sam sestru na aerodrom, letela je iz Soluna. Krenule smo na vreme, brzina strogo kontrolisana i ne veća od dozvoljene. Lep dan. Procenila sam da imamo vremena za ručak na trgu Aristotelos i da se slikamo kod Bele kule, i kad smo sve završile, polako smo se uputile na aerodrom. Videla sam da sam na rezervi sa gorivom, ali pomislila sam da ga sipam u povratku. Međutim, ne lezi vraže, na izlasku iz aerodroma promašila sam skretanje i put me odveo na obilaznicu oko Soluna. Ubeđena da nije kraj sveta, nastavila sam potragu za pumpom. Puna optimizma vozila sam dalje iako je na moje oči nivo goriva opadao. Kad je skazaljka pokazala nulu, moj optimizam prerastao je u zabrinutost, a onda vrlo brzo i u očaj.

Suzana, koja je shvatila da je prešla 50 kilometara i nije naišla ni na jednu pumpu, na velikoj vrućini, u tri po podne, sa cvećem u kosi stajala je kraj svog crvenog forda. Stopirala je nadajući se da će od nekog uspeti da iskamči malo dizela.

- Prolazili su kamioni, limuzine, a zaustavio se stari ribar koji je na prikolici teglio još stariji čamćić. Imao je dizel, ali nije znao kakao da malo goriva pretoči u moj lepi, novi ford rubincrvene boje. Opet sam podigla palac, i već kad sam bila na ivici suza, sa mišlju da li da plačem ili da se bacim pod točkove nekog autobusa, zaustavila su se dvoja kola - Beograđani. Pošli su za Solun, povezli me sa sobom, pošto pumpa ne postoji ni na vidiku. Otišla sam sa njima do njihovog hotela u centru grada, ali sa recepcije nisam pozvala Simeona spasioca, jer me je bilo blam, već taksi koji me je odvezao do pumpe. Tu sam se snabdela kanisterima i gorivom, pa sam taksijem produžila do svojih kola. Na kraju nisam ni ruke isprljala jer mi je pomogao divni taksista.

Tako se završila i ta njena velika avantura.

- Tek kada sam stigla na odredište, shvatila sam da se ljudima koji su mi pomogli na putu, bili ljubazni, strpljivi, odvojili vreme, dali mi vodu, jer sam umirala od žeđi na onoj vrućini, nisam ljudski zahvalila. Zato, Branka i Miloše, mnogo, mnogo vam hvala. A svima vama poručujem - kad ste na rezervi, tankujte odmah. Nema čekanja. I ne smejte se onima kojima se desi da ostanu na putu bez benzina, jer i ja sam se nekada smejala. Više ne.

A da je neke lekcije ipak naučila, pokazuje to što otkad joj se automobil sam od sebe zaključao u Makedoniji, sa kućnim ljubimcem unutra, ključ od kola nosi oko vrata.

- Stali smo na pumpi i svi smo izašli iz auta, osim mog psa Noe. Ne znam kako, kola su se zaključala, a ključevi su ostali unutra. U blizini nije bilo nikog ko je umeo da obije bravu, a pošto me Makedonci znaju, mnogi su znatiželjno posmatrali misleći da je reč o skrivenoj kameri. U jednom trenutku je stigla i pomoć na putu, probali su da otvore vrata šrafcigerom, ali nije išlo. U strahu da mi Noa ne ugine od vrućine zavapila sam da razbiju staklo macolom. Srećom, nekako su uspeli da odvoje onaj leptir-prozor i izvuku ključ. Cela operacija trajala je dva sata. Od tada nosim ključ oko vrata, kao dete u školi - kaže Suzana i kune se da će ubuduće u Grčkoj voziti veoma pažljivo kako ne bi imala problema sa policijom.