Branka Petrić: Deset godina tuge i bola

Povodom decenije od odlaska njenog supruga, velikog dramskog umetnika Bekima Fehmijua, glumica Branka Petrić otkriva kako joj dolazi u snove, zašto i dalje čuva njegove lične stvari i ističe da sve velike ljubavi završe tragično

 

Petnaestog juna navršilo se deset godina otkako je Bekim Fehmiju napustio životnu pozornicu u svom stanu na beogradskom Lionu. Veliku zvezdu jugoslovenske kinematografije glumica Branka Petrić (83) pamti kao čoveka od reči, hrabrog i dostojanstvenog, odlučnog da živi onako kako poželi. Da su godine samo broj koji ništa nije promenio, dokazuju Brankine uspomene koje i dalje čuva u svom domu.

- Tek kad naiđe ovaj datum, steknem osećaj da je prošlo deset godina. Tog dana je bila užasna vrućina, sećam se dobro. Njega nema, ali sve ono što je njemu pripadalo, njegovi predmeti, naočare, nalivpero, kuglice za vežbanje šaka, garderoba, sve je tu i za mene je svaki dan isti kao i svih ovih deset godina. Kada razmislim, ja sam sada starija od njega deset godina. Žao mi je što ga ne sanjam češće. Najdraže ljude najređe sanjam. Mnogo njegovih stvari sam poklonila, ali ne mogu svega da se odreknem. Mada, ponekad pomislim da bih imala više prostora u ormaru da to učinim, ali ne želim da zauzimam njegov prostor. To je tako, on je tu, mesto gde je i otišao sa ovoga sveta i dalje se zove “Bekimova soba”. Njegova biblioteka i kompjuter su tu.

Planira da sinovima Uliksu i Hedonu daruje ono što je pripadalo njihovom ocu.

- Moji sinovi su za tri konfekcijska broja veći nego što je to bio Bekim. Neke stvari će tek dobiti, ali ne smem da otkrijem kada. Bekim je imao jako lepe smokinge, ali njima su mali. Nešto od njegove odeće ja nosim.

U prethodnom periodu, tokom vanrednog stanja, glumica je prelistavala sentimentalnu arhivu.

- Prolazila sam kroz tekstove pisane o nama, poruke, fotografije. Za to je potrebno mnogo vremena i potpuna koncentracija. Nisam imala predstave, probe niti obaveze, osim kućnih poslova. Otvorila sam svaki papirić. Ispred vrata se nalazi ogromna gomila knjiga koje mi više nisu važne kao i scenariji koji nisu realizovani.

Ne prođe dan da je nenajavljeno ne poseti neko od sećanja na supruga.

- Kad god sam imala predstavu, on mi je slao cveće, i stalno mi je pisao i govorio da čuvam optimizam, svoju vedrinu. Maltene svaki drugi dan, kao da je znao koliko će mi to biti potrebno. Ono što je krasilo njegov život jeste potpuna posvećenost. Kada je doživeo strašnu saobraćajnu nesreću, njegovo lice više nikada nije bilo kao ranije, ali, na sreću, njegovi ožiljci su dobro zarastali. Sećam se kada sin uđe u sobu i pita: “Tata, da li ćeš ikada više biti onako lep?”, a on kaže da to nije najvažnije.

Branka Bekima pamti po velikoj količini hrabrosti, a od njega je naučila da nikada ne kasni, ali ne i da kaže “ne” kada treba. To je on jako dobro znao.

- Proveli smo 43 godine zajedno. Ne poznajem mnogo ljudi koji su onako kako su govorili i osećali i živeli. Bekim je bio mnogo realniji od mene. Ja sam po prirodi optimista, prosto sam takva. On je čuvao svoje dostojanstvo. O tome govori čuvena priča koju je opisao i u knjizi “Blistavo i strašno”. Dolazio je vlasnik Paramaunta Čarli Bludon i Bekim je otišao u Rim da ga upozna, jer je najzad dobio ulogu u filmu “Avanturisti”. Bekim ode u hotel, pita da li je tu gospodin. Čekao ga je pet minuta i otišao. Reditelj je vikao na njega uz reči da li je normalan, isticao da je on početnik i da ne može tako da postupa. Bekim mu je smireno odgovorio: “Znate šta, veoma cenim tuđe vreme, ali cenim i svoje. Gospodin je mogao da zakasni, ali nije mu bilo teško da javi da će kasniti.” Kada sam otišla u Bogotu, gde je Bekim snimao “Avanturiste”, upoznala sam Čarlija Bludona, koji mi je tom prilikom rekao: “Znate kada sam zavoleo tog kučkinog sina? Kada me nije sačekao.”

O njihovoj ljubavi svi su pričali. Branka ističe da velike ljubavi uvek imaju tužan kraj.

- Kada se osvrnemo na literaturu, velike ljubavi su se završile tragično. To je tako, ljudi se raziđu. Dve godine traje strast, uzbuđenje, onda ta osećanja postaju mirnija i polako se stvara ljubav. Naša, koja i dalje traje, podrazumevala je prijateljstvo, razumevanje i nežnost. Nežnost između supružnika jača je od strasti ljubavnika i bilo čega drugog, rekao je neko. To sve može da prođe, ali nežnost ostaje.

Čitavog života Bekim joj je davao komplimente.

- Godine svašta nose. Nisi onakav kakav si bio, ali divno je što možeš da se sećaš. Svako na svoj način. Kada je mislio da će umreti, nobelovac Markes je rekao da će se truditi da svakoga dana onome koga voli kaže da ga voli. Treba se toga sećati. Bekim mi je do kraja života davao komplimente. Volela sam kada kaže: “Baš si mi danas lepa”, a ja znam da ne misli na onu ženu od pre 30 godina nego na onu u današnjem danu. To smo zajedno čuvali.

Stigao nam je predlog da se naš ulaz u ulici Stanislava Sremčevića obeleži pločicom da je tu živeo Bekim Fehmiju.

- Poštujem što su se setili toga. Međutim, on to sigurno ne bi dozvolio. Nikada ga nisu zanimala priznanja okoline. Bata Stojković je dobio svoju zvezdu ispred bioskopa Balkan. Ljudi prolaze tuda, ne sanjajući da gaze zvezdu koja pripada Bati. Ulice koje se nazivaju po našim kolegama uvek su na neadekvatnim mestima - kaže Branka i završava citirajući Jesenjina: - “U oluji i buri kraj nedaća svih, / uz teške gubitke i uz tugu kletu, / biti nasmejan, veseo, prost i tih, / najveća je umetnost na svetu.”