Lidija Vukićević: Nisam pronašla svog Ričarda Bartona

Slavna glumica Lidija Vukićević, prepoznatljivo lice u čitavom regionu, prvi put javno govori o trogodišnjoj vezi s mlađim muškarcem, zadovoljstvu koje oseća kad sama plaća svoje račune i razlozima što je nema u velikim filmskim i serijskim projektima

 

Dogovori za intervju sa Lidijom Vukićević (57) trajali su gotovo šest meseci. Dobra volja nikada se nije dovodila u pitanje, ali svaki put kad bismo bili blizu susreta, nešto bi iskrslo. Prvo je to bilo vanredno stanje, tokom kojeg je glumica većinu vremena provodila u kući u Golupcu, da bi zatim pre petnaestak dana, kad smo utanačili detalje intervjua i fotografisanja, sve otkazala zbog povrede desnog ramena. Nezgoda joj se dogodila kada se saplela o plastičnu posudu sa sunđerom za dezinfekciju obuće na izlasku iz prodavnice. Da bi sačuvala glavu, podmetnula je rame.

- Znam da padnem. Naučila sam to prilikom brojnih pozorišnih gostovanja u manjim mestima. Obično smo igrali u neuslovnim salama domova kulture. Pritom sam sportski tip, mogu da napravim stoj na glavi i zvezdu - kaže Lidija i dodaje da joj je doktor vratio rame u provobitni položaj.

- To je baš bolelo. Mislim da su čuli moj jauk u celoj bolnici - priznaje glumica koja i uživo, ne samo na fotografijama sa instagrama, deluje kao da je vlasnica članske karte kluba večite mladosti.

Na dogovoreni razgovor u lokalu u srcu Beograda, na gornjem Dorćolu, stigla je kao Violeta-Viki Popadić iz “Boljeg života”, sa velikim osmehom na licu i u autfitu tinejdžerke: u narandžastoj majici na bretele, letnjim espadrilama iste boje i farmerkama. Iako je od perioda kad je bila najpopularnija Jugoslovenka, čije je lice bilo prepoznatljiv bilbord odavde do Jadrana, prošlo tri i po decenije, na njoj nema tragova vremena i trajanja. Ali nema ni uloga. U poslednje vreme, kad se u Srbiji snima na desetine TV serija, ona dobija mrvice, epizodne role u kojima ne može da podseti publiku zašto su joj sredinom osamdesetih predviđali veliku karijeru.

Možete li da živite od glume?

- Živim odlično. Ništa mi ne nedostaje. Ja u svemu vidim lepotu. I kad nemam, ja vidim da ću uskoro imati, pa mi bude lepo. Nisam skorojevićka, ne moram ništa. Ali sam ujedno i hedonista, volim lepo. Sama plaćam infostan i putovanja. Mogla sam do sada mnogo puta dobro da se udam, ali nisam htela, jer nisam osetila da je to ljubav. Ja sam i izašla iz braka zato što je bilo nedostatka ljubavi. Uvek sam to činila. I zbog toga se osećam slobodno. A to je neprocenjivo. Meni je sloboda najvažnija, bez nje ne bih mogla da funkcionišem. To je moj izbor. U ovoj zemlji od glume dobro žive samo oni koji pripadaju nekom klanu. Godinama je tako, jedni te isti glumci dobijaju uloge. Oni nisu loši, naprotiv, smatram da su dobri, ali postoje i drugi kojima su vrata zatvorena. Tu posebno mislim na mlade kolege koje ništa ne rade, što je sramotno.

Kakva je vaša pozicija?

- Ja sam samostalni umetnik, što je meni veoma drago, ali ujedno mi je i veoma teško. Zarad slobode sve podnosim. U svakom segmentu života sloboda mi je najvažnija, zato nisam u braku, niti želim da budem u njemu. Imam pravo da biram, zbog čega niko ne može da me ucenjuje.

Jeste li dobili neku poslovnu ponudu u poslednje vreme?

- Treba da igram u jednoj seriji, i to u stotinak epizoda. Ne mogu da otkrijem o kakvom projektu je reč. Obećala sam da dok ne potpišem ugovor neću o tome govoriti.

Da li je vaša životna priča slična onoj Violete Popadić koju ste tumačili u “Boljem životu”? I ona je imala blistav početak, velike uloge i onda je trpela uticaj moćnih, obično starijih muškaraca.

- Da, sudbine su nam veoma slične. I meni se dešavalo da mi se udvaraju moćni stariji muškarci. Oduvek sam jasno stavljala do znanja šta hoću i šta neću. Jednom uspešnom producentu, starijem čoveku, rekla sam otvoreno kad je počeo da mi se udvara: “Gospodine, vi u ovo vreme već treba da spavate.” Kad su takve stvari u pitanju, nikada nisam imala pardona. Ne mogu protiv sebe. Postoji jedna divna Petrarkina misao: “Nikad nećeš pogrešiti ako deluješ po osećanjima i strastima.” Nikada nisam želela da se svima dopadnem.

Šta mislite, zašto niste ostvarili karijeru kakvu ste mogli posle uloga u “Žikinoj dinastiji” i “Boljem životu”?

- Tome je mnogo doprinelo i glumačko udruženje. Moram to da kažem, to je istina i to se zna. Dok se nisam pojavila u “Boljem životu”, ja sam bila fino vaspitano dete iz dobre kuće. Posle toga su počeli da me doživljavaju drugačije. “Njoj ne treba pozorište, ona ima ‘Bolji život’”, govorili su. Za otvaranje Narodnog pozorišta spremala se “Orestija” u kojoj je trebalo da tumačim Elektru. Partner je trebalo da mi bude Miki Manojlović. Tadašnja glumačka ekipa je bojkotovala predstavu, protiveći se da ja igram. Išla sam čak na tajne probe, Jelena Šantić je radila koreografiju, a Cisana Marucize režiju. Kod glumaca je veoma izražena sujeta. Ja sam je se rešila kad sam rodila sinove Andreja i Davida. Nisam od onih osoba koje idu po kafanama kako bi dobile ulogu. Nisam se uklapala u taj milje.

Jeste li zaljubljeni trenutno?

- Jesam. Moram da budem zaljubljena da bih funkcionisala.

Ko je taj muškarac?

- Ne mogu da vam kažem ime, uostalom, ništa vam ne bi ni značilo. Tri godine smo zajedno.

Reč je o mlađem muškarcu?

- Jeste. Mogu vam reći da su mlađi muškarci danas mnogo ozbiljniji od starijih. Današnje devojke ne mogu mlađim muškarcima da ponude mnogo toga, jer su takve kakve jesu, sve su iste. Pametni mladi muškarci, koji su predivni, traže ličnost i sadržaj. Ja nemam nikakav problem što sam u vezi s mlađim. Godine su bitne samo kod vina.

Je li u pitanju pilot s kojim ste pre nekoliko godina bili u vezi?

- Ne, recimo da je reč o poslovnom čoveku. Zapravo, veoma poslovnom čoveku. Ja sam u stalnoj kontradiktornosti. Površni ljudi procenjuju samo moj spoljašnji izgled, a ne moju duhovnost, ono što nosim u sebi. Oni ne vide da sam ja mnogo više od ovih loknica koje imam. Ceo život čitam, posedujem biblioteku koju malo ko ima u ovom gradu. Prezirem kad se ljudi ocenjuju isključivo na osnovu fizičkih karakteristika. Kad sam s nekim starijim, kažu: “Vidi je, sa ovim dedom je sigurno zbog para.” Kad sam s mlađim pak kažu: “Vidi je, on može sin da joj bude.” Celog života sam u nekoj kontri.

Ali ljudi će uvek komentarisati, posebno život javnih ličnosti. To ste valjda odavno naučili?

- Jesam, i zato prezirem malograđanštinu. Nikada me nije zanimalo šta će ko da kaže. Imam pravo na svoj život i svoje izbore.

Da li postoji u vašem životu gospodin pravi, jedan muškarac s kojim biste bili zavek, kao što je, recimo, Keri Bredšou imala Zverku u “Seksu i gradu”?

- Mislite kao što je Elizabet Tejlor imala Ričarda Bartona ili Sofija Loren Karla Pontija?

Upravo tako, još bolje poređenje.

- Mislim da nisam imala takvog čoveka. Nisam sigurna da tako nešto više i postoji. Ja se vodim srcem. Naučila sam da prihvatam ljude sa svim vrlinama i manama.

Jednom ste rekli da odlazite iz veze kad nestane strast. Činite li to još?

- Da, odlazim bez ikakvog osvrtanja. Kad meni partner postane brat, onda je to kraj. Nije mi potreban neko da bi mi pravio društvo ili plaćao račune. Oba partnera moraju biti takvi umetnici da bi zadržali naboj u svom odnosu. Tu do izražaja dolazi ona najdivnija reč na svetu, lepša od ljubavi - uzajamnost.

Stiče se utisak da imate snažan libido. Koliko vam je on važan?

- Bitan mi je. Da bih se osećala ženom, muškarac treba da mi pokazuje pažnju i strast. Nisam feministkinja. Žena mora da ostane žena. Ne želim da se takmičim s muškarcima. Volim da imam muškarca snažnijeg, boljeg, sposobnijeg od mene. Volim da on bude jači. Hoću da budem žensko, uz maksimalno poštovanje. Kad mi ispadne minđuša i ja se prva savijem da je podignem, nemam šta da pričam više s muškarcem koji je pored mene.

Malo je poznato da ste posvećeni veri i crkvi. Koliko danas upevate da zadovoljite svoje duhovne potrebe?

- Vera je u meni, to nije svakodnevno odlaženje u crkvu ili ispovedanje. Mnogo sam se družila s Radovanom Bigovićem. On je bio moj veliki prijatelj. Jednom me je pitao, dok smo osam sati pričali u porti: “Zašto nikad nisi došla da se ispovediš, a često dolaziš u crkvu?” “A šta je ovaj naš razgovor nego iskreno ispovedanje”, odgovorila sam mu. Ja sam uvek iskrena. I sad kad razgovaram s vama, ja iskreno pričam. I ovaj naš razgovor je neka vrsta ispovedanja. Vaspitana sam u patrijarhalnoj porodici. Moj otac je bio ministar prosvete, Srbin iz Crne Gore. Nije se mnogo mešao u porodične odluke, mama je odlučivala o većini stvari, ali kad bi on rekao nešto, to bi bilo zakon.

Dali ste mi lep šlagvort. Spomenuli ste da vam je tata bio Srbin iz Crne Gore. Kako komentarišete zbivanja u Crnoj Gori poslednjih meseci?

- Veoma me pogađa sve što se dešava tamo. Ja sam do svoje 14. godine svako leto provodila u Crnoj Gori. U Limu sam naučila da plivam. Duboko sve emotivno proživljavam jer mislim da smo mi isti narod. Teško sam podnela odvajanje Crne Gore od Srbije, za razliku od Slovenije i Hrvatske. Verujem da će pravi ljudi uvek znati ko su i šta su. Kralj Nikola i Njegoš su s ponosom govorili da su Srbi.

Imate dvojicu sinova, Andreja i Davida. Kakva ćete svekrva biti sutra njihovim suprugama?

- Imam divan odnos s njihovim devojkama i drugaricama. Nisam od onih majki koje su uvek na strani svojih sinova. Nijedna normalna žena ne voli mamine sinove. Zato sa svojim decom negujem otvoren, gotovo drugarski odnos. Razgovaramo o svemu i oni znaju da će od mene uvek čuti istinu.