Tihomir Tika Arsić ne želi da se preda: Život možemo da produžimo, ali su nam za to potrebni valjani razlozi!

Uprkos tome što se poslednjih godinu i po suočava s agresivnim oblikom kancera, glumac Tihomir-Tika Arsić rešen je da se ne predaje jer ima valjane razloge za život: suprugu Jelenu, kćerke Milicu, Lenku i Veru i sina Arsenija.

Glumac Tihomir-Tika Arsić (63), najmlađi Romeo u istoriji našeg pozorišta, dobitnik nagrada “Raša Plaović” i “Zlatni vitez”, junak u filmovima “Lov u mutnom”, “Igmanski marš”, “Veliki transport”, “Optimisti”, poslednjih godinu i po dana živi priču koju samo život može da izrežira. Prvo je dobio ponudu za ulogu u filmu i priliku da se nakon 20 godina vrati na veliko platno, a malo potom je saznao da je bolestan.

- U maju prošle godine, dok sam se pripremao za opskurnu filmsku ulogu čoveka koji umire od raka, po scenariju i u režiji Miroslava-Miće Momčilovića, slučajno sam saznao da imam kancer. Samo reditelj i scenarista poput mog dragog prijatelja Miće može da napravi crnu komediju o čoveku koji umire od raka, a, kako se kasnije pokazalo, da istu sudbinu doživimo moja porodica i ja u realnom životu. Pet meseci sam se pripremao za taj lik, prvi put u životu išao u teretanu i trenirao boks. Malo pre početka snimanja, koje je trebalo da traje dva i po meseca i bude vrlo zahtevno, preventivno sam otišao kod lekara na detaljnije preglede. Kako skoro 20 godina nisam igrao tako veliku ulogu na filmu, mislio sam da je u redu da budem siguran da sam dobro i da neću morati da pravim pauzu. Uradio sam nekoliko skenera i magneta, mada sam bio zdrav i nisam osećao nikakve tegobe. Tako sam slučajno saznao da imam kancer na glavi pankreasa. 

Pesimizam je zabranjen!

Dvoumio se da li da prvo snimi film, pa ode na operaciju, ili da odustane od uloge i posveti se zdravlju.

- Premda je kancer bio u samom začetku, rešio sam da ne odlažem lečenje. Operisan sam za šest dana. Kada su me iz operacione sale odvezli na intenzivnu negu, bio sam u bunilu od anestezije. Moja supruga Jelena je bila pored mene. Kaže da je prvo što sam rekao bilo: “Ništa od filma.” Nažalost, film nisam snimio, ali na sreću snimio ga je jedan sjajan glumac. Odličan je i upravo se emituje u bioskopima. Najveća je sreća što sam sreo i upoznao Miću, jedinog pisca među scenaristima. Što se moje operacije tiče, bila je uspešna. Histopatološki nalazi su pokazali da imam izglede za potpuno izlečenje. Lekari su mi čestitali. Žlezde su bile čiste. Nigde nije bilo metastaza i sve je izgledalo dobro. Prevencije radi, određeno mi je da primim dvanaest hemioterapija, jako teških, koje sam ipak odlično podnosio. Krajem februara ove godine trebalo je da odem na kontrolu.

Potom je usledio novi šok.

- Zbog korone, na kontrolu sam otišao tek šestog maja. Dva dana kasnije su mi rekli da imam metastaze na obe strane jetre. Posle novih hemioterapija, kojima sam bio podvrgnut tokom leta, nedavna kontrola je pokazala da se broj metastaza na jetri uvećao, ali njihova veličina ne. Sada krećem sa trećom turom hemioterapije. Duboko sam svestan činjenice da je ova bolest neizlečiva, ali takođe i toga da život može da se produži, a s obzirom na to da imam za šta i za koga da ga nastavim - za moju porodicu i prijatelje, možda i za šansu da se vratim u profesiju - odlučio sam da se borim. Nekoliko dana pre nego što je umro, Duško Radović je radio intervju sa Slobom Stojanovićem. Pitao ga je Sloba o životu, na šta mu je Duško rekao da je život nešto na šta ne možemo da utičemo. U želji da ga uteši, Sloba mu je kazao da možemo da ga produžimo. Stari lisac Duško Radović mu je odgovorio: “Možemo, ali treba da navedemo valjane razloge zašto. Zašto bih ja sada svoj život produžavao?” Ja verujem da imam te valjane razloge o kojima je Duško pričao.

Pročitajte i: Tihomir Arsić: Kako je vreme prolazilo sve mi je teže bilo da se vratim! 

Iako je svestan ozbiljnosti situacije, namerava da živi svoj život koliko god on trajao.

- Pankreas je sada odlično i tu gajim malu nadu. Osećam se i ponašam kao da sam besmrtan. Ako ti je već ostalo nekoliko meseci, ili koja godina života, onda treba to vreme da provedeš u sreći i veselju. Čudan je taj moj tumor na jetri. Ne možemo mu ništa. Mutira. Poslednja hemioterapija nije dala rezultate. Možda je moja jetra uvežbana da podnosi svašta. Nadam se da ćemo sada ubosti terapiju na koju će reagovati. Kao posledica operacije pankreasa i lečenja pojavio mi se povišen šećer, ali nisam to znao. Gubio sam na težini misleći da je to od hemioterapija, a tek sam u maju ove godine saznao pravi razlog. Sa preko sto kilograma spao sam na šezdeset i devet. U međuvremenu sam uspeo da povratim nekih sedam-osam. Dajem sebi insulin svakog dana.

Pročitajte i: Tihomir-Tika Arsić: Samo muževnim muškarcima dobro stoji kulinarska kecelja 

Korona zamka!

Uz njega je porodica: supruga Jelena (46), solista baleta Pozorišta na Terazijama, kćerke Milica (34) i Lenka (27), koje je dobio u prvom braku sa pevačicom Biljom Krstić, i Vera (19) i sin Arsenije (16).

- Maltretiram decu da zajedno gledamo filmove, vidim da nekad zaspe umorni nakon toga. Imam i potrebu da pričam s njima. Supruzi Jeleni nije lako. Inače sa mnom nije lako, kamoli sad. Mi se svađamo kao da sam zdrav. Kada bi nas neko čuo kako se raspravljamo, pomislio bi da ću da živim 101 godinu. Normalno je da se ljudi posvađaju, a ja želim da živim normalno koliko je to moguće. Najstarija kćerka Milica je dizajnerka i bavi se marketingom. Podiže prevremeno rođenu kćerku Nou. Ona bije tešku bitku, mnogo težu od ove moje, ali je kroz priče na svom instagramu uteha mnogim majkama, čak i onima koje imaju zdravu decu. Lenka je diplomirala istoriju umetnosti i takođe se bavi marketingom. Vera je završila srednju školu i ovu godinu je posvetila učenju stranih jezika, a Arsenije je srednjoškolac. Njih dvoje su uz Jelenu i mene odrasli u pozorištu, odnegovani su na klasičnoj literaturi, pozorištu i filmu. Oboje su završili muzičke škole i sviraju klavir. Ima ko da ih uputi u to šta je dobro i njih niko od pozorišta, filma i umetnosti neće odvojiti. Šta će odabrati u budućnosti, to ćemo tek saznati. Odnosno neki hoće, a neki neće. Arsenije se bavi muzikom i zanimljiv je kantautor. Igrao je u seriji “Sinđelići”. Trebalo je da se pojavi u nekoliko epizoda, ali dopisana mu je uloga pa je nastupio u petnaest. Glumio je tinejdžera Žilijena. Vera je u “Urgentnom centru” tumačila vrlo zahtevnu i karakternu ulogu devojčice zlostavljane na ulici. Pre toga sam je gledao u školskim projektima po Čehovljevim odlomcima. Leži joj ta glasna tišina njegovih dela. Oboje su sjajno iskusili scenu. Iskoristili su šansu. Velika je čast i zadovoljstvo što su imali priliku da dele set sa Sekom Sablić, Vojom Brajovićem, Ivanom Bosiljčićem. Stariji glumci umeju da budu nežni i pažljivi prema mladim kolegama, a to ih kupi za sva vremena.

Tikina supruga Jelena potpuno je posvećena njegovom ozdravljenju.

- Kada se čovek sretne s tako ozbiljnom bolešću, onda celokupan život usmeri ka tome, krene da gugla, čita. Jedni misle da odmah treba preći na vegetarijansku ishranu, drugi da treba uzimati jaču hranu s mesom da čovek obnovi snagu. Verujem da zdravlje na usta ulazi i trudim se da svaki dan spremam nešto kvalitetno, domaće. Ponekad se Tika ljuti na mene što ga stalno zapitkujem šta će da jede. Tu nam je od dragocene pomoći njegov rođeni brat Cale, koji se bavi proizvodnjom hrane. On nam donosi namirnice i, što je posebno važno, svakog jutra svežu kozju surutku. Ja i dalje igram. Takođe sam autor koreografije za mjuzikl “Spamelot” i na to sam jako ponosna. U novoj predstavi “S druge strane jastuka” tumačim Kaću. Znači mi što radim, ali sa druge strane, mada nas stalno testiraju, strepim da se ne zarazim koronom. Teško mi je što zbog tih mera opreza ne mogu da zagrlim Tiku onako kako bih želela.

Jelena ističe da su deca svesna situacije u kojoj se porodica našla i da svi lepo sarađuju.

- Kada je u maju ove godine Tika saznao za metastaze na jetri, rekao je Arseniju, a od Vere i mene su to krili nekoliko dana jer je Veri bio rođendan i nisu hteli da nam remete organizovanje slavlja. Tih dana je Arsenije bio posebno brižan, grlio me je i nudio se da pomogne oko ručka. Odjednom je bio tako zreo. Problem čoveka uozbilji. I Vera i on su emotivni i saosećajni. Mi smo dosta otvorena porodica, pričamo o svemu sa decom. Ništa ne krijemo od njih i naravno da nam je u kući tema broj jedan Tikino zdravlje. Sada smo međusobno još bliskiji. Radujemo se malim stvarima. Leto smo, kao i vreme karantina, proveli u vikendici u Belanovici. Jednog dana krenula je neka kiša i Tika je rekao kako je lepa. Svima nam je bila lepa ta kiša, kao i taj dan. Sva Tikina deca su navikla da ga pitaju o svemu. Bojim se da će im nedostajati ti razgovori s tatom. Ovi mlađi ga često zovu iz škole kada imaju neki test ili kada gledaju kviz. Baš je nedavno Vera rekla: “Ima li nešto što ovaj čovek ne zna?” Letos ga je Milica zvala iz Banje Koviljače da ga pita za nekoliko pesama koje se naručuju u kafani. Svi će pre o svemu pitati njega nego što će guglati.

Zahvalnost!

Uprkos izazovnoj situaciji u kojoj se našao, Tika je zahvalan Bogu na vremenu koje mu je dao, kao i na prilici da se bori.

- Bolest nije sramota, nije gubitnički biti bolestan, gubitnički je predati se, a ja to neću da uradim. Draga mi je bila šansa da se vratim filmu posle 20 godina. Za pozorište ćemo još da vidimo. Trebalo bi da bude nešto novo u Narodnom u čemu ću učestvovati, ako budem mogao. Ne znam kako nisam radio svoj posao dve decenije. Kao da me je neko omađijao da ne radim ono za šta sam rođen i za šta sam jedno vreme živeo. A počeo sam još kao student. Bio sam najmlađi Romeo u istoriji teatra bivše Jugoslavije. Igrao Rogožina u “Idiotu”. Mislio sam da sam neuništiv, besmrtan. I sada tako mislim. Nikada više snage i glumačke mudrosti nisam osećao nego sada. Uveren sam da bih pokidao i molim Boga da mi da tu priliku. Ne pitam se zašto se meni desila ova bolest, a mora da postoji neki razlog. Ako je otplata nekog mog duga, bolje da ga plaćam ja nego moja deca. Ukoliko su neki dugovi od pre, opet dobro. Bolje ja nego moja deca. U situaciji u kojoj sam ja čovek ima mnogo toga da kaže, ali neću da upadam u tu zamku. Osećam potrebu i da pišem, da ostavim deci da pročitaju jednog dana, a onda pomislim da je ljubav jedina ispravna pedagogija i nadam se da će ona i dalje živeti u njima. Zahvalan sam Bogu na ovom vremenu što mi je dao, što nisam stradao od srca iznenada ili u saobraćajki, zahvalan sam mu eto i na toj kiši u Belanovici, na toj slici dece na kiši. Moram prosto da nađem dobro u svemu da bih duševno i energetski opstao i borio se - zaključuje Tihomir Arsić.