Biljana Vilimon: Moj tajni recept za mladalački duh i telo

Avangardna slikarka, multitalentovana buntovnica sa beogradskog asfalta Biljana Vilimon (66) uprkos uspešnoj umetničkoj karijeri kaže da je publici njen izgled uvek bio zanimljiviji nego njen rad.

Kuhinja Biljane Vilimon: mrtva priroda s ukusom sitne perverzije

A o tome kako i u sedmoj deceniji uspeva da ostane mladolika, da li je išla na plastične operacije i kako održava vitku liniju, govorila je za magazin "Gloria".

Ispostavilo se da je vaša lepota bila sa pokrićem. Iza vas je bogata karijera u više različitih profesija, nedavno ste objavili i monografiju povodom 40 godina bavljenja slikarstvom. Uz to, veoma ste mladoliki. Jeste li išli na plastične operacije?

- Ljudi su iznenađeni količinom i kvalitetom onog što sam radila, ali i mladolikim izledom koji sam zadržala. Ne, nisam išla ni na kakve estetske korekcije zato što sam rano uvidela da mi se toliko toga ne dopada na meni da bih, kad bih počela sa operacijama, zastranila i postala neko drugi. U toj nekoj varijanti, kad sam izvagala šta mi se sve ne sviđa, shvatila sam da nije zdravo ubacivati u sebe hijalurone, botokse, jednostavno imam otpor prema tome. Uostalom, suština je da iz sebe izvučemo najbolje i najlepše, a šta ćeš lepše od toga kada sagledaš šta si radio, kako si zaokružio neke opuse koje danas možeš imati kao svoj kapital. To ti daje mladost, ako ona postoji u nekom izrazu, a na kraju ti pruža i sigurnost, uz koju smo lepši i mlađi. Drugačiji nego kad smo nesigurni - rekla je za "Gloriju" naša istaknuta umetnica.

Kako danas izgleda vaš dan? I dalje idete stepenicama, peške, vodite računa o ishrani?

Biljana Vilimon: Ne očajavam zbog godina, one su za mene samo broj

- I kad budem imala lift, a već se gradi, ići ću stepeništem. Svi smo lenji, svima nam je u krvi da sednemo i gledamo televiziju. Kad sam shvatila da bih se uparložila kad bih pustila sebi na volju, kao što bih imala 200 kila kad bih jela sve što volim, uvela sam vrlo restriktivne mere, u smislu organizovanja dana. Ustajem u šest, doručkujem u sedam, pa jedem u 10, 13, 16 i oko 18 časova jedan mali obrok i posle toga ništa. Svakog dana pređem od pet do deset kilometara pešice. Bavim se unukama Dunjom i Zojom, pomažem kćerki Aleksandri i zetu Galetu oko njihovog vođenja u školu, na časove klavira i engleskog, na hip-hop, džudo, crtanje, naravno ne kod mene. Praktične stvari pretvore nam dan u kreativan čin. Često idem sa njima na porodična druženja sa njihovim prijateljima i kroz to doživljavam toplinu, nešto što ja nisam imala u tom delu života. Na prvom mestu jer sam se rano razvela, a i da nisam, nisam bila tip koji bi se na taj način bavio sobom i porodicom.